Govoreći u svojim čuvenim metaforama o uspehu i perspektivama posle 5. oktobra, Zoran Đinđić je jednom prilikom to uporedio sa nastankom života – od 25 miliona spermatozoida samo jedan uspe da oplodi jajnu ćeliju i napravi novi život. Sakupivši u DOS-u svakog ko je na leđima nosio tablu „opozicija“, a takvi kad uvate ne puštaju, tadašnji splet nesrećnih okolnosti napravio je široku koaliciju stranaka i svačega drugog što na takvu strukturu liči, a posle se od tih pobeći nije moglo. Najgore u svemu je, ipak, što od takvih ne može da se pobegne ni deset godina kasnije.
U blagodetima zaslužene zaboravljenosti ta lica početkom oktobra svake godine pozove neki novinar i pita ih da objasne sa istorijske distance kao neposredni akteri – zašto je ovde sve krahiralo i zašto oDOSmo u majčinu. Mada je svima jasno da Đinđić koristeći onu metaforu o spermatozoidima nije mislio na njih. Tačnije, nije mislio na njih govoreći o onom jednom.
Pričajući o spermatozoidima, Đinđić sigurno, recimo, nije mislio na Dragana Milovanovića, nekadašnjeg člana Predsedništva DOS, lidera Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, koji je ovih dana, u sveopštoj analizi (ne)uspešnosti 5. oktobra, izjavio da je cela stvar propala samo zato što je sada na vlasti „druga liga političara“, za koju pre 10 godina niko nije znao. Dok su za njega znali.
Građani su se, istina, tih dana uvek pitali – ko je onaj desno od Đinđića – kada bi ugledali Milovanovića s Đinđićeve desne strane, a ponekad su postavljali pitanje – ko je onaj levo od Đinđića – kada bi se Milovanović progurao s Đinđićeve leve strane. Uglavnom, Milovanovećev trag u revoluciji i reformama ostao je tako upečatljiv, da ga čak i danas, 10 godina kasnije, prepoznaju na ulici. I pitaju se: „Što im je onaj poznat. Znam ga odnegde sigurno… Ček, ček, setiću se… Glumac, fudbaler, pevač… Aaa, to je onaj Milivojević, Milanković, Milidragović, leva ruka Petog oktobra… Care, je l’ može autogram?“
Pričajući o spermatozoidima, Đinđić sigurno nije mislio ni na Miodraga Isakova zvanog Mile, člana Predsedništva DOS, koji ovih dana, takođe, analizira postpetooktobarski učinak sa ekspertskom ozbiljnošću nekoga koga su, eto, skrajnuli iz politike, ali on u najnovijoj izjavi povodom jubileja ostavlja mogućnost da će kad-tad da se vrati. Što daje neku nadu da će nam ipak biti bolje.
Kao i svi koji se slučajno zateknu na licu mestu tokom pada aviona i bar nakratko postanu heroji dana, i članovi te raspa(le)mećene koalicije koristili su priliku da svoj „očevid“ pretoče u neko ukoričeno štivo, gde (ne)ovlašćeno preuzimaju, uglavnom u prvom licu, ulogu onog jednog uspešnog spermatozoida. Iz Đinđićeve metafore. A toliko ih ima, da vremenom celokupna teorija o nastanku života počinje da pada u vodu – jer je uspešnih, kako vreme odmiče, najmanje oko 25 miliona.
Miodrag Mile Isakov je tako, na primer, u svojim „dosovskim“ memoarima opisivao Đinđićevu rastuću sklonost da sve glavne odluke donosi sam i realizuje ih na način koji smatra primerenim, ne trpeći rasprave i prigovore saradnika iz DOS-a koje je tretirao kao „potrošnu robu“. Taj podatak više govori o robi, nego o Đinđiću. Međutim, Mile je u pismenom radu zvanom „ParaDOS“ obznanio među redovima, ali i u redovima, da se Đinđić, otprilike, užasno plašio njegove poznate harizme i koeficijenta inteligencije, pa ga je doživljavao kao glavnog konkurenta, što nam je razotkrilo dosad neprimetnu činjenicu – da je Mile neko vreme bio potpredsednik vlade.
Jednom kad su ga čekali na popodnevnoj javnoj debati o Ustavu gde je trebalo, kao potpredsednik za ustavnu reformu, da bude glavni govornik, neko je pred početak „obrnuo“ njegov mobilni, a izvesni glas je šapatom rekao: „Mile spava“. Nepoznato je zašto su onda isekli najvažniji deo čuvene Đinđićeve izjave: „Ako misle da će zaustaviti sprovođenje zakona tako što će ukloniti mene, grdno se varaju. To će se desiti jedino ako uklone Mileta“. Zato, izgleda, reforme ne idu u željenom pravcu, a u kojoj tajnoj misiji je trenutno reformski nosilac Mile, saznaćemo u drugom nastavku njegovih memoara. Ili dogodine, početkom oktobra, kad ga kao nezavisnog eksperta pozovu da učestvuje u anketi, a glas sa druge strane žice kaže: „On spava, ali je rekao da ga probudim ako zovu novinari“.
DOS i nije bio neka ekipa „Rolingstonsa“ koga bi se setno sećali kao Zvezdinog prvog tima iz Barija, ali, kako danas pokušavaju da se predstave, nemoguće da su to oni isti ljudi zbog kojih je pola Srbije na te historijske izbore izašlo pod parolom: „Zapuši nos i glasaj za DOS“.
Moguće da bi i Zoran Đinđić danas, obrazlažući onu svoju metaforu, uperio prst u njih i rekao: „Vidite, to su oni milioni“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
