Televizijski prenosi biciklističkih trka su, biće, jedini koje gotovo sa podjednakom pažnjom mogu da prate posvećeni ljubitelji jurcanja na dva točka, kao i oni koje sport, a naročito biciklizam, potpuno ne zanima. Razlog je jednostavan: trke se, one najveće posebno, prate sa kamerama u pokretu.
Dakle, mnogobrojni snimatelji se – bezmalo svi – nalaze na motorima, u automobilima, ili u helikopterima, te tako oni, uz događanja vezana za samo takmičenje, oku televizijskog gledaoca nude bogatstva prelepih krajolika, reke, jezera, morske obale, planine, zdanja najraznovrsnijeg porekla i namena… I galeriju krajnje neobičnih ljudi, onih naročito, koji su baš zbog televizijske kamere godinu dana razmišljali šta da rade, kako da se obuku, kakav performans da smisle, kakvu koreografiju da navežbaju u specijalnim scenografijama, sve u slavu trke same, ali – da ne budemo naivni – ne bi li uhvatili onaj vorholovski trenutak globalne medijske poznatosti.
U vrhunskim takmičarskim serijama postoje, ipak, oni drugačiji, oni koji poseduju primat. Oni koji su posebni! Vimbldonska trava u tenisu, pista kraj Monce u automobilizmu, ciriški miting za atletičare, onda njujorški maraton, slalom u Vengenu…
E, u biciklizmu je to trka oko Francuske. Božanstveni Tur d’Frans! Sve što sam već rekao i, dabome, još više je onoga što nisam spomenuo, pa to sve valja podići na kub i tu i tada bi se, možda, moglo sjatiti sve ono što se televizijskom gledaocu nudi za tri sedmice, koliko traje ovo takmičenje.
Kako Tur uvek ima i nekakav funkcionalni podnaslov, ovoga puta je to bio pijetet prema stogodišnjici Velikog rata. Maršruta je stoga, konstruisana tako da takmičari, ali i ceo karavan koji ih prati, makar krajičkom oka vide, a televizijski gledaoci naravski, duže i temeljnije, mnogobrojne spomenke, memorijalna zdanja i parkove posvećene velikim bitkama i važnim datumima iz tog segmenta svetske istorije.
Inače, karavan je ove godine startovao u Lidsu, potom ravno do Londona i Bakingemske palate, širokim asfaltnim putevima, blatnjavim tucanikom, usponima i spustovima alpskim i pirinejskim, pa širokim avenijama i bulevarima nekolikih velikih gradova… 3.656 kilometara, 21 etapa, i tako do Pariza i cilja na Jelisejskim poljima. Znači, Engleska, Belgija, Španija i, dabome, Francuska.
U takmičarskom smislu, kao retko kada u 110 godina dugoj tradiciji ovo beše trka serijskog (samo)ubistva favorita. Redom su ispadala velika imena svetskog biciklizma poput Kevendiša, Šleka, Fruma, Kontadora… Užas živi.
Trijumfovao je italijanski as, tridesetogodišnji Vinćenco Nibali, član svetski poznate kazahstanske(!) ekipe Astana.
„Ajkula iz Mesine“ – zovu ga iz (straho)poštovanja. I jeste! Snažno i beskompromisno, poput te nemani, trijumfator je već u drugoj etapi ščepao „žutu“ majici, i sem jednodnevnog „presvlačenja“ zadržao je do kraja. Fenomenalno!
Za gledaoce u Srbiji ceo spektakl je prenosio Evrosport sa odlično pripremljenim i vrlo koncentrisanim komentatorima za sva zbivanja na trci i oko nje. Njihova imena su Ognjen Veljić i Svetozar Pavlović. Sjajan posao, momci!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
