Pola veka već, što pasionirano što profesionalno, pratim novine i radio i televizijske programe. Domaće i inostrane. (O ovim drugim ne bih danas, budući da je gama preširoka i teško je, pre svega zbog razuđenosti društvenih i političkih uređenja, praviti suvisla poređenja.)
Ruku na srce, ali odista ne mogu da se setim da li sam u nas ikada (pre)poznao takvu medijsku unsionost, kao u poslednje vreme, u Srbiji. U onoj, socijalističkoj Jugoslaviji, ‚‚tamnici slobodne misli i reči, zemlji strogo kontrolisanih sredstava informisanja, diktaturi jednoumlja‚‚…bla-bla-bla-truć-truć, eto u takvoj, iako je bilo bar deset puta manje medija nego danas, ipak se mogla uočiti nekakva raznolikost u ponudi. Na primer, izvesna specifičnost u odnosu na geografsku širinu i dužinu gde je medij lociran, ili glede ciljane publike i njenog interesovanja, polne, starosne, čak i profesionalne određenosti iste.
Zanimljivo, ali aktuelna medijska unisonost nije posledica žestokog terora iz jednog mesta, ideološke diktature, projektovanog kulta jedne ličnosti ili grupe ljudi. Nečeg ili nekog, u tom smislu. Vrlo znanog i prepoznatljivog u povesti žurnalizma. Već viđenog.
Ne! Reč je o dosada, bar ovde – pritom mislim prvenstveno na one velike, takozvane prestoničke medije – nezabeleženoj inerciji duha i lenjosti misli ljudi koji ih poseduju, rukovode njima, ili ih uređuju. Kao na nekakvom sletu, svi su u suncokretnim pozama u odnosu na političare na vlasti. Takav stav se, potom, sliva niz stranice redakcijskih piramida, te je tako životno važnije objaviti ono što će učiniti i konkurencija, nego tragati za novim, nepoznatim, drugačijim…
Uz, ali odista, retke izuzetke – možda dvoje novina, nekoliko televizijskih i nešto više radijskih stanica – svi objavljuju isto. Od vrhunske politike do sporta. Bezbroj nijansi istog. Recimo, – makar, ne i nužno – žutog. Toliko je sve smarajuće jednako, da za eventualno razlikovanje tekstova ili programa, nije neophodan ni minimalni mentalni napor – ako ostanemo pri spomenutoj boji – za uspešnu identifikaciju prednjeg i zadnjeg dela prljavih gaća. Po, praksom dokazanoj, (vojničkoj) formuli – žuto napred, braon nazad!
Pročitajte, pogledajte, poslušajte vesti ovih dana:Vučić, Dačić, Vučić, Dačić… pa za promenu gospodar Vučić i njegovih, precizno i opširno ispraćenih, desetak dnevnih aktivnosti, onda tragikomični fudbalski selektor Mihajlović u samoubilačkim lutanjima u kolosalnoj taštini, njegov bahati predsednik Karadžić u nastojanju da uhvati doživotni mandat, potom Ekrem, Ava, Era ili neki od likova iz dva TV rijalitija i redakcijskim traganjima za odgovorom – ko (bi) koga kresnuo, za koliko (rekordnih) sati…
Ili, tekstovi, šatro, sa povodom. Nije bilo tog žurnaliste od testosterona ili estrogena koji se nije izmrsomudio o idolima (Karleuša, Legija, Dačić…) srpskih maturanata i lamentom nad sudbinom ove zemlje, sa takvom omladinom.
Na prvim stranama najave, a potom na srednjim ili poslednjim (u zavisnosti od redakcijske procene) opširno i detaljno, u prvim, petim, desetim i petnaestim minutima emisija (u odnosu kakve je i koliko važne aktivnosti imao jedan od dvojice, ili – obojica!) narečenih političara.
Nema, pritom, nijednog pogleda unazad, analize nekakve radi, nema očekivanja, prognoze u tom smeru.
Sve ide, isključivo, po životnoj filozofiji onog Kusturičinog junaka (Otac na službenom putu) što, zaludan, kontroliše prelaske na Drini: „E moj prijatelju, juče je juče, danas je danas. Imaš jednu cigaru?“Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
