Sa kamare komentara koji su propratili izbor Bojana Pajtića za prvog (petog u nizu) čoveka ovdašnjih Demokrata izdvajam dva: DS nikada nije imao slabijeg lidera, veli se u prvom, odnosno, da su ovi izbori, makar bili unutarstranački, zapravo jedini preostali, na kojima neko iz te stranke može bilo koga da pobedi.
Precinično, priznajem. Ali, dodaću, te dve (pro)cene, uz sve ostalo, pokazuju kolika je Pajtić nepoznanica za političku Srbiju. Naime, baš takve i slične (dis)kvalifikacije jesu pogonsko gorivo koje ovog doktora pravnih nauka drže na maksimalnom broju obrtaja. U crvenom, kazali bi automobilisti. Tri životne okolnosti, još od rane mladosti, snažno su determinisale život i priključenije nekadašnjeg senćanskog derana: sveštenička porodica, talenat za laku atletiku i dar za glumu.
Stoga je Pajtić izrazito lepo vaspitan, naglašeno uljudan u komunikaciji, navek gladan novih znanja i veština, izdržljiv poput lovačkog kera, nenaviknut na odustajanje tokom bilo kakvog izazova ili zadatka, sa – za svaku priliku – nepogrešivo odabranim izrazom lica, zapravo maskom – vrlo retko bez dežurnog osmeha – koji će sagovornike maksimalno omekšati, uveriti kako je u pravu, dok će istovremeno, Pajtić u glavi vrteti svoj film, često u sasvim drugom pravcu.
On ima životni i radni koordinantni sistem, vrlo precizno, po sopstvenoj meri, formulisan i definisan, u kojem se izuzetno dobro snalazi, a gde se autsajderi gube poput plovila i letilica u Bermudskom trouglu. Najveća moguća greška u kontaktu sa ovim čovekom je prihvati zdravo za gotovo te spoljne manifestacije, nasesti na njegove, kao, mane i slabosti i pritom ga potceniti. To su mnogi činili i teško gubili duele sa njim.
U maršu kroz stranačke forume i funkcije, Pajtić je iza sebe redovno imao snažne ljude, dok je on uvek i samo bio preokupiran sa onim ispred sebe. U toj trci nikada se nije osvrtao na one koje je u međuvremenu pretekao, niti je imao empatiju ili makar samilosti prema onima koji su mu u nekim životnim etapama bili važni i od koristi. To je prvi, ali kobno kasno, shvatio Bora Novaković, nekada novosadski gradonačelnik i neupitni lokalni partijski lider. Potom, svaki na svoj način, Boris Tadić i Dragan Đilas.
Saradnici su za njega tek potrošna roba. Juče ne postoji. Samo danas i sutra.
O kakvom je spremnom – fizički i psihički – igraču reč, tek će shvatiti njegovi stranački (ne)istomišljenici, a bome i politički protivnici. Naprednjaci, pre svih.
Uostalom, zar se to nije videlo u poslednjem Utisku nedelje? Uz sav trud, domaćica Bećkovićka ništa suvislo, nikakvu novost ili zanimljivost nije izvukla iz svog gosta.
Sem onih osmeha raznih brojeva…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
