Potpuno dokon, kako i priliči penzioneru ovih prazničnih dana – a, bogami, i svih drugih – prčkao sam po starim, davno objavljenim tekstovima, tragajući zapravo za izgubljenim vremenom od pre četiri decembra kada mi je režim bezdušno oteo deo penzije.
Moje. Zarađene. Rešenjem o istoj onomad, i potvrđeno! Crno na belo. I nađem tekst iz ovih novina, pod gore ispisanim naslovom.
Tih dana, decembra 2014, pomno sam slušao, gledao i čitao mnogobrojna medijska istupanja tadašnjeg ministra finansija Dušana Vujovića, a sve u vezi sa rebalansom državnog budžeta. Posebno su me zanimali detalji vezani za stavke koje se odnose na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru. I, priznajem pokorno, malo od svega sam razumeo. Ni po jada ako se razlog krio u koeficijentu moje (ne)inteligencije ili u mom nepremostivom sukobu sa matematikom. Razlog beše u nečem drugom.
Naime, i sa tim problematičnim znanjem relativno prostog računa, ustanovio sam, precizno i neoborivo, da ću biti oštećen – budući da sam zahvaćen „finansijskom konsolidacijom“ – znatno više od svojevremeno obećanih maksimalnih (!) deset posto. Kao i stotine hiljada mojih sudržavljana. Što će reći da je ministar Vujović vrlo lagao još pola godine ranije, tvrdeći – pred novinarima, ali i pred tadašnjim kancelarom Vučićem (što je dalo dodatnu težinu) – kako će penzije biti smanjene najviše do spomenutog procenta.
„Ni za jedan dinar“- reče ministar, da tvrdnja valjda, dobije na uverljivosti.
Možda Vujović i nije (bio) lažov nego, jednostavno, ni sam nije razumeo račun po kojem su krojene umanjene plate i penzije? Uostalom, u jednom televizijskom razgovoru mu se omaklo te je rekao da o svemu nije odlučio samo on i njegovo ministarstvo, već je reč o mišljenju i stavu cele Vlade.
Aha! Kada mi je neko tada govorio „Vlada“, mislio sam isključivo na kancelara Vučića. Normalno. Išao je na izbore, obećao narodu štošta, pobedio, sastavio kabinet i, baš kancelarski, o svemu sam odlučivao.
Stoga sam – u direktnom televizijskom prenosu iz Skupštine – pažljivo odslušao i odgledao mnogobrojne višesatne kancelarove diskusije i, priznajem, ipak nisam uhvatio suštinu: koliko dugo ću se odricati dela svojih, odavno, po stečenom pravu, zarađenih prinadležnosti, te ko mi i čime garantuje da će ova moja (finansijska) žrtva imati smisla i efekta?
Očekivao sam, da budem potpuno jasan, da mi kancelar – u jednom od stotina svojih medijskih nastupa – obeća da ću se „dobrovoljno“ odricati – za boljitak našeg naroda i njegove svetlije (finansijske) budućnosti – tamo do decembra 2017. godine. Ako mi tada, kao i celom narodu našem, ne bude ni za zericu bolje, kancelar će mi garantovati svojom rečju i čašću, da će, koliko do dočeka Nove 2018. godine, podneti ostavku i zauvek zaboraviti na politiku!
Naivno? Dabome. Bilo i jeste. Jer, pre neki dan sam prihvatio sugestiju, „pogledao kroz prozor“ i video „napredak“: Stigla 2018. Vučić je Predsednik države, Vujović je i dalje ministar finansija, Brnabićeva mu je, kao, šef. I, to je to. Napredak? Hmhm.
Otimanje dela moje penzije i dalje traje…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
