Pomno sam minulih dana, slušao, gledao i čitao mnogobrojna medijska istupanja ministra finansija Dušana Vujovića, u vezi sa rebalansom državnog budžeta, posebno one detalje vezane za takozvanu finansijsku konsolidaciju, a još preciznije, stavke koje se odnose na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru.
I, priznajem pokorno, malo od svega sam razmeo. Ni po jada ako se razlog za to krije u koeficijentu moje (ne)inteligencije ili u mojim nepremostivim sukobom sa matematikom. No, bojim se da je reč o nečem drugom.
Naime, i sa tim problematičnim znanjem relativno prostog računa i upotrebe istog u vrlo lične svrhe, ustanovio sam, precizno i neoborivo, da ću biti oštećen – budući da sam zahvaćen „finansijskom konsolidacijom“ – znatno više od svojevremeno obećanih deset posto. Kao i stotine hiljada mojih sudržavljana. Što će reći da je ministar Vujović vrlo (s)lagao još onog 25 jula tvrdeći – pred novinarima, ali i pred Aleksandrom Vučićem (što svemu daje dodatnu težinu) – kako će penzije biti smanjene najviše do spomenutog procenta. „Ni za jedan dinar“- reče još, da tvrdnja valjda, dodatno dobije na uverljivosti.
Možda ministar i nije lažov nego, jednostavno, ni on sam ne razume račun po kojem su krojene umanjene plate i penzije? Uostalom, u jednom televizijskom razgovoru mu se omaklo te je rekao da o svemu nije odlučio samo on i njegovo ministarstvo, već je reč o mišljenju i stavu cele Vlade.
A ha! Kada mi neko kaže Vlada, pomislim isključivo na kancelara Vučića. Normalno. Išao je na izbore, obećao narodu štošta, pobedio, sastavio kabinet i, baš kancelarski, o svemu sam odlučuje. „Lično i personalno“.
Stoga sam – u direktnom televizijskom prenosu na RTS – pažljivo odslušao i odgledao mnogobrojne višesatne kancelarove diskusije u Skupštini, ono što sam loše ili nedovoljno razumeo, proverio sam docnije u odloženim prenosima drugih – za to zaduženih nekolikih televizija – obnovio gradivo u Vučićevom gostovanju u emisiji „Oko“ i, priznajem, ipak nisam uhvatio, makar za mene, suštinu: koliko dugo ću se odricati dela svojih, odavno, po stečenom pravu, zarađenih prinadležnosti, te, ko mi i čime garantuje, da će ova moja (finansijska) žrtva imati smisla i efekta?
Očekivao sam, da budem potpuno jasan, da mi kancelar – u jednoj od tih mnogobrojnih prilika – obeća da ću se „dobrovoljno“ odricati – za dobrobit našeg naroda i njegove svetlije (finansijske) budućnosti – tamo do decembra 2017-te godine. Ako mi tada, kao i celom narodu našem, ne bude ni za zericu bolje, kancelar mi garantuje svojom rečju i čašću, da će, koliko do dočeka Nove 2018-te godine, podneti ostavku i zauvek zaboraviti na politiku. Fer i pošteno!
To mi veoma nedostaje u celoj priči o „finansijskoj konsolidaciji“ i mom doprinosu uspehu iste. Čisto da znam čemu da se nadam. Kako da ispunjenje te nade, čio i zdrav, doživim, a lični angažman u čekanju (ako treba i u starom odelu ), nekako preživim. Eto!Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
