Biće da ovde izbora otoičke nije ni bilo. Neki veselnici kao da nisu čuli za rezultate istih. Oni bi po starom. Telefon u ruke, pa razvaljuj! Kao, kome danas i ovde treba takva serija, pored živih Otpisanih?

O jadna zemljo, Srbijo. Nema prošlog vremena u propadanju medija, to je proces koji traje. Aktivni prezent. Bojim se, i dalje će…

U narečenom serijalu autor Slaviša Lekić i reditelj Vladimir Tagić, sa vrsnim saradnicima (Jovana Polić, Sanja Lončar, Zoran Pavić), svi iz nezavisne producentske kuće Status tim, kroz razgovore sa četrdesetak sagovornika, otvaraju utrobu srpskih medija, hirurškim zahvatom od čak četvrt veka. Uzbudljivo je gledati i slušati aktere i svedoke, kako ili umanjuju svoje uloge, ili ih nadmeno i hvalisavo uvećavaju. Ima, naravski, i onih kojima zub vremena nije ozbiljnije zagrizao u sećanje. Zbore kako su nekada delali. Sve počinje u drugoj polovini osamdesetih kada je u srpskim ( i jugoslovenskim) sredstvima za informisanje (tada obavezni termin) počela priprema za velike promene. Prvo na čelu beogradskih, a potom i srpskih komunista. Klasična borba za vlast, koja će u raznim pojavnim oblicima trajati do dana današnjih. Doduše, više bez komunista, ali navek uz krucijalnu ulogu medija. Normalno! Ne diraj u šemu koja funkcioniše…

Stoga s velikim zanimanjem očekujem onu poslednju epizodu u kojoj će, kako sam video u nekim najavama i foršpanima, ti današnji društveno-politički radnici (obavezni naziv za novinare u doba samoupravnog socijalizma) videti sebe i svoju profesiju.

Nedostaje mi u do sada odgledanom, da kažem i to, više osvetljavanja (ne)prilika u Vojvodini, gde je, kao u mengeloskoj eksperimentalnoj ordinaciji, sve počelo. Sa mnogo bolnih rezova i bez imalo anestezije. Možda toga bude u nastavku serijala, i to, verujem, na televiziji s nacionalnom prohodnošću. Svaka čast na odvažnosti ljudima sa RTV, avaj, njihova se gledanost, u totalu i u pojedinačnim emisijama, boksuje sa statističkom greškom. Tu su negde.

Ovaj serijal je zaslužio mnogo više.

Dakle, petak uveče, RTV. Pribeležite sebi negde, budući da je zanemarljivo malo dnevnih i nedeljnih novina u kojima će vas na televizijskim stranicama podsetiti na narečenu dokumentarnu hroniku. Potpuno neobjašnjivo. Ili?