Igra sujete

Zašto je – u bazenima širom sveta višestruko dokazani, sa medaljama oko vrata onoliko puta potvrđeni najbolji vaterpolista na ovoj našoj Kugli, još „mokar“ nakon poslednje utakmice – odlučio da svlačionicu zameni kabinetom? Koji su motivi? Stvarni i prikriveni, kako god? I to još kod Aleksandra Vučića, nepatvorenog apsolutiste i „goniča robova“, kod kojeg nema cile-mile. NJegov put ili autoput, pa… zdraaaavooo! Uz obavezne posledice, pride.

Šta će onolikoj ljudeskari – izbrušenoj za najveća i najteža sportska, što bi trebalo da znači i ljudska ostvarenja – da bude kabinetski fikus, nedovoljno „zalivan“ da i dalje điklja, već da sam i prezren od ogromne većine dojučerašnjih poštovalaca, vene u nekom budžaku? Usput, navek voljan da uveliča tuđe (pro)slave i spreman za grupno fotografisanje sa Vođom. Čemu to?

Da za sva vremena bude upamćen – ne kao svetska vaterpolo gromada – već kao ponizni službenik političara čije je vreme trajanja i moći vrlo ograničeno. Bukvalno i metaforički posmatrano.

Kao što mi nikada neće biti jasno zašto su isti put prošli Vladimir Cvetković i Dragan Kićanović i sedeli u, pretpostavljam, istom kabinetu, te za sva vremena uflekali svoje besprekorne sportske karijere, neizbrisivom činjenicom da su bili ministri za vakta Slobodana Miloševića.

Ali, svako je kovač svoje (ne)sreće – zar ne? – kako nas tvrdoglavo uverava starostavna kazalica.

Ako je, ipak, postojao jedan jedini opravdani razlog zašto je Udovičić trebalo da prihvati Vučićevu ponudu („koja se ne može odbiti“), onda je to isključivo mogla biti želja da svojim igračkim autoritetom i ljudskim kredibilitetom na mestu ministra, iz sve snage, odlučno i neumorno, pomogne sportistima u Srbiji, a vaterpolistima posebno.

I desio se, minule sedmice, taj „penal-razlog“: Viktora Jelinića, predsednika Vaterpolo saveza Srbije – Udovičićevog reprezentativnog saigrača i saborca u mnogobrojnim epskim vaterpolskim bitkama – u želji da pomogne, nažalost, finansijski posustalom, a najtrofejnijem našem sportu, u ime Vlade, pa i Ministarstva sporta i omladine dakle, primio je šef Države Vučić! Bez prisustva – kako se moglo naslutiti iz vesti – resornog ministra, vaterpolo legende, svetski poznatog i priznatog atlete Vanje Udovičića!?!

Ono što je baš jadno i apsolutno nedostojanstveno u celom slučaju je ugovor koji će, nakon Vučićevog poklona (iz svog džepa, jelda, hahaha…), potpisati rukovodioci Saveza i klubova, a u kojem postoji i obavezujući član za daroprimce da u svim svojim javnim istupima moraju da se, vrlo glasno i bez ostatka, zahvale meceni: Vladi Srbije, odnosno i Ministarstvu za sport. A – u odvratno zaudarajućoj ovdašnjoj medijskoj baruštini – to će značiti isključivo Aleksandru Vučiću. Čisto da se, i tim povodom, ni za časak ne zaboravi u 24/7 trajućoj javnoj Igri Sujete, ko je ko u ovoj zemlji i ko o svemu i svakom odlučuje.

Pazite, da budem sasvim iskren – puc, puc, puc… ako hartija može da prenese zvuk pucanja moga prsluka za to koliko se Vučić razbira u taj sport, lično sumnjam da je ikada držao u ruci loptu za vaterpolo, ako uopšte i zna da pliva – od vitalnog je značaja da je stigla neophodna pomoć srpskim klubovima, bez obzira ko je za to zaslužan i, posebno, u odnosu na nespretan način i odsustvo stila, u tom činjenju. To, priznajem, jeste najvažnije.

Ipak, malo mi je mukica…