Hajde da posle šezdesetak sedmica izlaženja i više od 120 nastavaka serijala Medi(j)ologija priznam, doduše, pod prinudom, nakon ‚‚pismene‚‚ agresije od pojedinih stvorova iz najtamnijeg internetskog podzemlja, malih sadista velikih ambicija, neostvarenih paćenika, anonimnih komentatora i ocenjivača tuđeg rada i mišljenja (za detalje pitati komšiju Basaru) da tekstovi iz istog nikako nisu (bili) televizijska kritika.
O televiziji, dobro je poznato, i u ovim novinama, a, dabome, i vrlo šire, govore, pišu i smatraju znani i neznani, pozvani i oni koji to nikako nisu, poneki koji o tom mediju nekakvog pojma imaju, i, naglašeno, oni koji, pod milim Bogom, sa njim blage veze nemaju. Ako se kojem dobronamernom čitaocu, a tek onom suprotnih nakana naročito, ipak učinilo da neki tekstova, kao, liče na televizijsku kritiku, reč je, opet priznajem, o isključivo lošem rasporedu okolnosti. Kako po autora, tako i po televiziju.
Medi(j)ologija, ta, od glodura ovih novina i autora tekstova, izmišljena reč – kako joj i samo ime sugeriše, naravski, ništa ne govori – trebalo bi da se bavi medijima u najširem značenju tog, inače, definiciji vrlo sklonog pojma ( za one malobrojne, koji o tome nešto znaju) i, nas smrtnika, direktnih ili kolateralnih žrtava te pošasti savremene civilizacije. Danas i ovde, posebno! Treba li mnogo argumenata ili ilustracija za tvrdnju da domaće novine, podjednako kao i radio i televizijski programi, nikada nisu bili gori? Pitajte, uostalom, za mišljenje bilo koga čije pamćenje, makar za jednu jedinu vijugu, premašuje memoriju, recimo, kišne gliste. Dobro…
Na internetskom sajtu novina koje držite u rukama – odličnom, preglednom, vrlo ažuriranom – do pre neki dan se nalazila i višemesečna mogućnost biranja najdraže televizijske serije, snimljene u poslednjih šezdeset godina, po studijima ili stanicama, u zemljama kojima smo kadgod pripadali, ili čiji podanici jesmo.
Odličan izbor beše u ponudi. Četrdeset pet vrhunskih ostvarenja. Od „Servisne stanice“ (1959) u proizvodnji tadašnje beogradske televizije, do „Vratiće se rode“, snimljene u nezavisnoj produkciji, šest decenija docnije. Meni, ipak, nedostaje splitska saga iz dva dela („Naše malo misto“ i „Vele misto“) nenadmašnog tandema Milenko Smoje – Danijel Marušić. Ubeđen sam da je reč o nehotičnom propustu.
Budući da sam poslednjih časova ispraćene godine izbivao, ne znam konačni rezultat glasanja. Međutim, samo nekoliko dana ranije je vodila ( sa oko 17 procenata) serija „Kuda idu divlje svinje“ (1971), snimljena u produkciji tadašnje zagrebačke televizije. Deset epizoda u crno-beloj tehnici, po scenariju Iva Štivičića i režiji Ivana Heriha, čine seriju nad serijama. Uzbudljiva priča o dvema crnoberzijanskim bandama za vreme Endehazije, vrhunski napisana, velemajstorski režirana, sa grupom odista fenomenalnih glumaca: Ljubiša Samardžić, Jovan Ličina, Fabijan Šovagvoić, Ivo Serdar, Izet Hajdarhodžić… plus tada mladi lavovi i lavice poput Svetlane Bojković, Vesne Malohodžič, Mladena Crnobrnje… Ako se ne varam, serija je nakon raspada zajedničke države ovde samo jednom reprizirana, pre desetak godina. (Beše li na pokojnoj BK?) Šteta! Eto, možda, inspiracije za urednike serijskog programa na inim našim televizijama. Vredelo bi svake sekunde…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
