Jedno od temeljno uvreženih – a vrlo rasprostranjenih – jeste „mišljenje“ po kojem su sportisti, posebno oni sa najuspešnijim karijerama, beznadežno neobrazovani, neinteligentni, sa fondom od sto reči koje vrte u svakoj prilici. Dabome, ima i takvih, onoliko. Ali, zar ih nema u svim živim profesijama ovoga sveta? Sa sve svedočanstvima, diplomama ili sertifikatima o zvanju, a zapravo su teški mrsomudi, prodavci magle, foliranti sa rečnikom možda i od pet hiljada reči, ali sklopljene u njihovoj interpretaciji, ne znače apsolutno – ništa.

Logorejični advokati, recimo, prepuni tirada, bez tačke i zapete, a nikako da ubodu poentu, neelokventni lekari, nespremni da nakon tri posete izbezumljenom pacijentu kažu je li ili nije bolestan, praznoslov(n)i žurnalisti, do jauka bez stila, nepismeni za krivičnu prijavu. Preduzetnici sa sve „mr“ i dr“ ispred prezimena, nesposobni da bez slapova besmislenih uzrečica objasne šta prodaju ili kupuju i po kojoj ceni… Pa, političari, majko mila!

Puni su mediji takvih srpskih „uspešnika“ zar ne? I to u dve rodne kopije. Da li zbog njih lepiti etikete čitavim profesijama?

S druge strane, mnogo je bivših sportista, velikih asova, trenera ili funkcionera u klubovima ili savezima, sa kojima je navek premalo vremena za ugodne divane. Zanimljivi ljudi, puni raznih dogodovština, duhoviti, šarmantni, specifično obrazovani u mnogobrojnim susretima po svetu sa pametnim ljudima raznih provinijencija. Imaju rečenice sa podmetom, prirokom i neophodnim dodacima.

Takvi se u svetu razvijenih medija izuzetno koriste. Bivši asovi nezaobilazni su analitičari aktuelnih zbivanja u novinama ili stručni konsultanti u televizijskim i radijskim prenosima vrhunskih događanja. Mnogi od njih su, bezmalo bez dana odmora, adrenalinske naboje sa terena, bazena ili borilišta, zamenili sa istim, ali ispred ili iza studijskih kamera i mikrofona: DŽ. Hant, DŽ. Mekinro, M. Vilander, K. Luis, A. Tomba, Š. O Nil, K. Veber, Č. Barkli, G. Lineker, O. Kan, T. Anri…

I mi imamo takve ljude: Vlade Đurović, Boško Đokić, Goran Grbović i Vlada Kuzmanović, ili Ferika Arok, Miša Kosanović, Stane Karasi, Ivan Golac i Saša Janković, zatim Radmilo Armenulić, Zoran Gajić i Slobodan Soro… nabrojah samo one kojih sam se u hipu setio, a čije opservacije izuzetno cenim. Nažalost, oni i još neki koji zaslužuju da ih čitamo ili slušamo neopravdano su retko u ovdašnjim medijima. Gotovo kao pozitivni presedan. Tek u situacijama kada je njihovo prisustvo baš neizbežno. Šteta velika!

Predrasude su najtanji mogući argument u ozbiljnoj debati. Tek brzo i lako pokrivanje ličnih slabosti, neznanja i lošeg ukusa. Jer, svako je ljudsko biće, uključujući i sportiste, ostrvo za sebe. Nema dve iste osobe. Svako se predstavlja i prepoznaje isključivo sa sopstvenim likom i delom. U okeanima predrasuda, naročito.