Pogled u musavo ogledalo

Da je Tadić tokom predizborne kampanje razgovarao sa novinarima, otvoreno, bez kalkulisanja, i bez onog njegovog famoznog ‚‚pogleda sa vrha Avalskog tornja‚‚, kako je, uostalom, to činio prekjuče, gostujući na radio-televiziji B92, nanovo bi, opet sam siguran, pobedio na svim nivoima vlasti i bio u prilici da direktno odlučuje o tome koji će ljudi biti u kabinetima u Nemanjinoj ulici, ko će pomagati Đilasu u Beogradu, Pajtiću u Vojvodini, a ko će sve sedeti na ključnim mestima u velikoj većini gradova i opština po Srbiji…

Ali, nije! Uljuljkan u šarene laže i beživotne priče svojih kabinetlija i pijaruša, verujući da je jedan jedini, bogomdani, lepši od Klunija i pametniji i obrazovaniji od bilo kog univerzitetskog profesora, Tadić je odlučio da, okružen gomilom telohranitelja, gazi po Srbiji (a ‚‚bodiji‚‚ i po okupljenim ljudima, kada je trebalo), da govori, pritom, o sebi o svojima u superlativima, a da u televizijskim spotovima mazi teliće, meljavi manikiranim prstićima plodnu zemljicu i izgovara u kameru rečenice kojih, danas, pola godine docnije, mora da se stidi… A život je bio negde drugde.

Razgovori sa novinarima! Ti njegovi ‚‚džesoidni‚‚ genijalci, doktori opšte prakse, uključujući i spinovanje, šatro, vrhunski poznavaoci medija, pažljivo su birali novine i elektronske stanice, a naročito novinare, u koje su imali puno poverenje da će zadatak obaviti u čast i u slavu Njegovu. Svako pitanje je bilo napred dogovoreno, svaki detalj pedantno isplaniran, pa tako i da se televizijska emisija – zbog ugrožene gledanosti od konkurentske ponude – iako emitovana u standardnom terminu, sutradan ponovi, kako bi gledaoci utvrdili gradivo. Naravski, ta stroga selekcija podobnih, podrazumevala je i (in)direktni upliv da oni novinari koji to nisu bili, ni malo nežno, izgube dotadašnje prostore u novinama, ili autorske emisije na televizijama.(Uverio sam se lično u dva takva slučaja, a čuo sam i pouzdana svedočenja još dvojice kolega.)

I bilo je kako je moralo biti.

Slabiji nego ikada, žestoko uzdrman, bez podrške medija, štaviše, sa javnim mnjenjem okrenutim u dobroj meri protiv sebe, Tadić ulazi u bitku za ‚‚svoju‚‚ stranku, i to sa dojučerašnjim podrepašima. Koje je, sa ljubavlju i poverenjem, sam birao i gajio.

Najavljuje se najprljavija kampanja u istoriji te partije, žestoka borba, do poslednjeg daha. Do istrebljenja, čak! Sumnjam. Sve što bi Tadić mogao da upotrebi protiv svojih prvih saradnika, vratiće mu s poput bumeranga. Ono što on kompromitujuće zna o njima, znaju i oni o njemu. Baš sve! Štono bi kazao Njegoš: ‚‚ Gleda majmun sebe u zrcalo.‚‚

Zato će se, u ‚‚opštem‚‚ interesu, vojvoda i serdari nešto dogovoriti. Pošteno!