Ma koliko tri spomenuta događaja bila uzbudljiva po svojoj nepatvorenoj neobičnosti i apsolutnoj neočekivanosti, usput dramatični do ispadanja kutnjaka od strave za neposredne svedoke, bilo je pojedinaca koji su i u tom času, smogli snage i prisebnosti da uključe kamere i sve to snime!

Zamislite prizor u kojem krvožedna zver masakrira troje ljudi, krv šiklja na sve stane, okolo otkinuti delovi ljudskog tela, mačketina, potom, nastavlja svoj krvavi pir, baca se na glavu četvrtog čoveka, skida mu skalp sa glave, a vi, jedva koji metar udaljeni, tražite i u magnovenju pronalazite, mobilni telefon i sve, više i manje prisebno, snimite !?!

U tom smislu, makar je situacija bila sasvim drugačija, posebno me je dojmilo ponašanje televizijskih snimatelja u Poznanju koji nisu bili u prostoriji kada je vojni tužilac pucao sebi u glavu. Ali, nakon što su čuli pucanj, oni su utrčali u sobu, videli Mikolaja Pžibila u lokvi krvi, ali su pohitali ka svojim kamerama, ne bi li prizor „uhvatili“.

Jer oni su prvenstveno profesionalci, a potom, kako i koliko ko, ljudi sa specifičnim odrednicama svoje vrste. Humanošću, recimo. S druge strane, kao profesionalac, pouzdano znam šta bi sve narečene snimatelje dočekalo – od ponašanja kolega i najzluradijih komentara – u redakcijama, da su se ponašali očekivano, dakle humano, pomogli unesrećenom čoveku, i pri tom, naravski, ostali bez željenih snimaka.

Kako god bilo i kakvu god ko i kakvu asocijaciju posle svega opisanog imao, verujem da bi bio dobrano šokiran veliki fantasta Džorž Orvel da mu je, u času kada je pisao svoje kultno delo (1984), neko došapnuo da će, ne zadugo, pristići vreme u kojem, gotovo da neće biti događaja ili događanja, na bilo kom svetskom kutku, koje ipak, neka kamera, iz najrazličitijih razloga i pobuda, neće ovekovečiti.