Narativ, zamena je za priču, do juče korišćenu imenicu. Ili za pripovedanje, za pričanje. Sasvim logično, budući da reč potiče od latinskog glagola „narrare“, koji znači govorenje, pričanje.

Međutim, u aktuelnom korišćenju, narativ znači i sadržaj. Opis. Događaj, takođe. Može i stil. Kako je već kome drago. Ali, obavezno na-ra-tiv! Što češće i što žešće.

Ako poželite da nekom preporučite film, pozorišnu predstavu ili roman, zaboravite na starostavno prepričavanje „radnje fabule“, već posegnite za narativom. U slučaju da se neka partija ili njen lider skrenu od ustaljeneg kursa, ili se odluče za nove metode u delovanju, ne zaboravite, reč je o novom narativu.

Ima toga i u novinarstvu. Pre nego što iskritikujete redove pred vama, razmislite ipak o narativu istih. Možda (mi) pomogne…

Obožavamo nove izraze. Volimo da ih bezdušno silujemo. Gde god i kad god stignemo.

Setite se famoznog „po difoltu“, pre desetak godina. Ima li nečeg što nije bilo u znaku te dve reči?

Znatno ređe i odveć smislenije, i danas ih poneki koriste.

I epidemija korišćenja popularnih izraza i poštapalica – baš kao i svaka druga – lako se zapati i brzo prenosi, ali teško iskorenjuje i dugo traje.

Zato – ovo je novi rukavac u mom „narativu“ – ne zamerimo odveć žurnalistima po sportskim redakcijama, posebno onima koji se nisu previše čekali u redu da budu nagrađeni darom za lepo i zanimljivo pisanje. Oni više vole, lakše im je i brže, da u svojim pisanijama upotrebe nešto već hiljadu puta rečeno i napisano. Preuzeto od nepoznatog autora najčešće, ali navek (zlo)upotrebljivo.

Takvi će za, recimo, japanske stonotenisere, koristiti – poput blokeja na đonovima prastarih cipela – izlizanu frazetinu: „majstori celuloidne loptice iz Zemlje izlazećeg sunca“. Čuli ste i pročitali, naravski, taj stilski „biser“.

Ili, kada fudbalski sudija dosudi penal, isti pribegnu jezičkom „koloritu“ tipa: „čovek u crnom je pokazao na belu tačku“. Fljaaas!

Nebrojeno korišćenje tih i takvih besmislica stvara svoj, vrlo specifičan „narativ“: tako se fudbalska utakmica obično igra na „zelenom tepihu“, golu, nakon što lopta „zatrese mrežu“, prethodi šut „kao iz topa“. Golman se, u pokušaju da spreči pogodak, obavezno „ispruži koliko je dug“. A lopta, avaj, zna da okonča svoj put „na mestu gde se spajaju stativa i prečka“, ako već ne ode „nebu pod oblake.“

Dabome da i oni kojima su ovakvi opisi posvećeni, sportisti dakle, posle svakog meča, tim stilskim sledom i ritmom užasne izlizanosti imaju i svoje „narative“ tipa: „ostavili smo srce na terenu“, ili „veliko hvala publici, našem dvanaestom igraču“.

Bila je to mala (nevaljala?) priča o narativu. Po difoltu. 🙂