I onda prošle nedelje uveče, potom i 24 sata docnije, dva prelepa dešavanja. Za puno srce: premijera „Florentinskog šešira“, u kolosalnoj režiji Darijana Mihajlovića, uz vatromet talenta, znanja i umeća, pune umetničke posvećenosti glumačkog ansambla, ali i svih ključnih saradnika na toj predstavi iz pozorišta „Boško Buha“, potom novosadska premijera dugometražnog dokumentarnog filma „Zarobljeno vreme“, scenariste i reditelja Milana Nikodijevića.

O predstavi će, pretpostavljam, panagirične ocene dati za to zaduženi kritičari. Ja bih danas o Nikodijevićevom dokumentarcu, inspirisanom, pa dakle i posvećenom Petru Peci Popoviću, novinaru, piscu, scenaristi, rokenroleru, izumitelju i pokretaču najvećih rokerskih događanja u Jugoslaviji, eruditi, svetskom putniku koji, valjda, na svakom meridijanu ove naše kugle ima prijatelje.

Ali, ubeđen sam, ma koliko Peca, decenijama već u raznim prilikama pohodio Novi Sad, ni slutio nije koliko ga taj grad voli i poštuje. Frenetične višeminutne ovacije nakon projekcije u prepunoj sali Kulturnog centra, dokaz su da tamo prisutni Novosađani, pripadnici nekolikih generacija – ma koliko ih pratio aber da su uzdržani i ne odveć komunikativni – pokazali sve suprotno. Treba im samo prava prilika i prava inspiracija. Peca Popović svojom pojavom, manirima, rečenicama, etikecijom, svojim delom pre svega, to izvesno – jeste.

Svestan da je mnogi čitalac već bio u prilici da sazna ponešto o ovom filmu, napisaću samo da je reč o dramaturškom kolopletu u kojem dvojica ravnopravnih autora (Milan i Petar) kroz sopstvene priče i susrete, razgovore ili beleženje razmišljanja sagovornika, putuju po emocionalnom zavičaju, Jugoslaviji dakle, i osvežavaju pritom sećanja na „bolju prošlost“. Sve prati maestralna fotografija Tobe Milinkova, uz angažman desetoro mladih, vrlo nadarenih sineasta, iz producentske kuće „Arbos“.

Ključna poruka: Zemlja koje više nema, sa onakvim rokenrolom, zaslužila je bolju sudbinu!

Dirljivo je bilo posredno svedočiti susretima sa muzičarima koje, s razlogom, doživljavamo kao legende, ali u sasvim novim okolnostima: države, godine života, fizičko i mentalno stanje, razmišljanja… I, što sasvim tačno reče Davor Sučić iz Zabranjenog pušenja, sem nekoliko „eminentnih šupaka“, niko iz generacije rokera iz sedamdesetih i osamdesetih nije zagazio u nacionalizam, u mržnju, u odvratnu režimsku propagandu… nije izneverio nepisana pravila svoje jedine partije – rokenrola.

Za kraj, zapravo za (novi) početak: film je tek jednoipočasovna dajdžest verzija. Pripremljeno je i šest jednosatnih epizoda iz serijala „Rokopisac“, koje čekaju emitera. Po meni bi to morao biti Javni medijski servis. Obavezno! Uostalom, tamo u foteljama sede i oni koji su vaspitavani na rokenrolu. Ili je trebalo da bude tako. Ako su onomad preskočili „nastavu“, eto prilike da nauče propušteno. Hoće li biti tako? Videćemo. Nada mi je manja od strepnje…