Strahinja Savić: U mračnom i duboko poremećenom vremenu, suštinsko pitanje je šta, ili još bolje, ko uopšte definiše čoveka

U knjizi „Mind game filmovi Kristofera Nolana” (izdavač Raška škola), Savić analizira Nolanove filmove kao paradigmu savremene zapetljane naracije, istražujući odnose vremena, sećanja, subjektivnosti i iluzije.

Objašnjavajući za Danas svoje interesovanje za ostvarenja slavnog američko – britanskog mejnstrim autora, producenta i višestrukog oskarovca, Savić kaže da postoji nešto u Nolanovom opusu što nas fascinira.

– Nisam siguran da li je to plitko ili duboko, ali naprosto je nešto što „vole mladi“ , a ova rečenica je, naravno, fundamentalno metaforička. Godine 2014. boravio sam kod sestre u Los Anđelesu, i tada je bila premijera Nolanovog filma „Međuzvezdani“. Nekoliko dana kasnije posetio sam čuveni Chinese Theatre, gde se dodeljuju Oskari, i gledao film u IMAX-u.

Pre projekcije, radnik bioskopa izašao je pred publiku i objasnio da je upravo u toj sali lično Nolan „podesio“ reprodukciju zvuka. Sećam se da me je film istovremeno oduševio i iznervirao, ali sam tada pomislio da je „Međuzvezdani“ za moju generaciju ono što je Kjubrikova „Odiseja u svemiru“ bila za neke druge generacije.

Savić, koji je i profesor i teoretičar filma (docent je na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru), kaže da njegova knjiga, međutim, nije o filmu „Međuzvezdani“, već o kompleksnijim ostvarenjima Kristofera Nolana koji zahtevaju aktivno učešće gledalaca.

– To su „Tenet“, „Memento“ i čuveni Inception, kod nas preveden kao „Početak“. Nolan je suštinski uspeo da mind-game narativ, odnosno filmove mozgalice ili misaonih igara, uvede u mejnstrim. To možda više govori o meni nego o Nolanu — moguće je da ja naprosto volim mejnstrim filmove, ali ne vidim razlog da se to krije.

Mnogima se Inception nije dopao upravo zato što je sve objašnjeno više puta, gde likovi gotovo konstantno verbalizuju svoje postupke, i upravo to u svojoj knjizi i kritikujem. Međutim, kada je u „Tenetu“ reditelj gotovo potpuno odustao od objašnjavanja, svi su se pobunili, premda smo možda tokom kovida malo i zaglupeli.

U suštini, kako objašnjava, Nolanov osnovni postupak jeste odbijanje stilizacije krajnje nerealnih tema, i upravo zato je njegova trilogija „Mračni vitez“ toliko uspešna.

– On je uopšte nije režirao kao superherojski film, već gotovo kao noar. Tu leži ključ njegovog uspeha, zbog čega se stalno govori o „imerziji“, „hiperrealizmu“ i sličnim pojmovima. Možda Nolan nije metafora „filma“ u klasičnom smislu Dejvida Lina, premda se od Nolanove „Odiseje“ mnogo očekuje, već pre autor koji insistira na realizmu, što je u doba veštačke inteligencije izuzetno važno.

Na naše pitanje zašto je važno da se kod nas pojavi knjiga o Nolanovim filmovima i kome je ona namenjena, Savić kaže da mind-game filmovi oslikavaju jedan specifičan, fragmentaran način razmišljanja koji je izrazito postgeneracijski i duboko povezan sa novim medijima, naročito društvenim mrežama.

– Ja sam u tim filmovima gotovo opsesivno „učitao“ ili „pročitao“ svoju omiljenu teoriju — psihoanalitičku ontologiju Žaka Lakana. Lakan je suštinski psihoanalizu „preusmerio“ na ravan egzistencije i matematičkim formulama pokušao da objasni kako je svaki odnos moguć jedino kroz zabludu. Upravo se tu motivi prevare i laganja — kako u etičkom, tako i u naratološkom smislu — savršeno prelamaju kroz Nolanove filmove-mozgalice.

Paradoksalno, etički izbori postaju lakši kada priznamo da je naš život veliki privid zasnovan na mreži simbola; želja da se izabere Dobro tada deluje kao najlogičniji i najsmisleniji izbor. Tako se filmovi poput „Mementa“, „Teneta“ ili Inceptiona mogu iščitavati kao metafore postojanja bez fiksnog značenja.

Na to se, kako navodi Savić, dalje nadovezuju politika i teorija pamćenja, čemu je posvećeno jedno od opširnijih poglavlja knjige.

– Primer je Leonard iz „Mementa“, koji usred anterogradne amnezije opsesivno tetovira „znakove pored puta“ po sopstvenoj koži kako bi pokušao da se snađe u haosu života, ali i da ne zaboravi sopstveni identitet. Upravo je u tome skriveno osnovno Nolanovo pitanje-poruka: šta — ili, još bolje, ko — uopšte definiše čoveka? Na sličan način Kob iz Inceptiona brižljivo zatvara pokojnu suprugu u prostor sećanja, dok Protagonista iz Teneta pokušava da razmrsi poremećene tokove vremena.

Podsećanja radi, Strahinja Savić je doktorirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a njegova doktorska teza o Živku Nikoliću nagrađena je priznanjem „Dušan Stojanović“ za najbolji rad iz teorije filma. Autor je više nagrađivanih kratkometražnih filmova, kao i knjiga iz oblasti teorije filma i proze, a na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru predaje predmete iz oblasti scenske i audiovizuelne umetnosti, kreativnog pisanja i medija u obrazovanju.

Njegov roman „Susramlje”, objavljen nedavno u izdanju kuće Talija, samim naslovom, kako objašnjava, odnosi se na novu generaciju kojoj je Jugoslavija samo podsećanje, i govori o nemogućnosti pravog kontinuiteta ljubavi i zajedništva u ovom našem vremenu.

– To je alegorijsko-erotska priča, u čijem je središtu ljubav između muškarca iz Beograda i žene iz Zagreba, rođenih u senci raspada Jugoslavije. Njihov odnos, raspet između želje, vere i zabrane završava se bezgrešnim začećem. Detetu daju ime Jugoslavija, ali ono što sledi nije pokušaj pomirenja.

„Susramlje“ je više roman o fragmentarnosti kulturološkog pamćenja i dozvoli da se ono revalorizuje i prerađuje kroz kreativno-narativnu igru – svako sećanje i pamćenje funkcionišu po principu ponovnog davanja smisla, resemiotizacije.

Na stranicama knjige, prema njegovim rečima, „sudaraju“ se Hrvatska i Srbija, teizam i ateizam, ljubav i strast, nevinost i razvrat, um i telo…

– Par koji je vođen isključivo glađu za ljubavlju, i pokušava da ostane zajedno po svaku cenu, iako mu to ne uspeva, čudom koje se u jednom trenutku dešava samo privremeno donosi novu nadu u ovom našem mračnom duboko poremećenom vremenu – kaže Strahinja Savić.