Šolak i Mesi (2) 1

Minulog utorka na ovom mestu, tekst „Šolak i Mesi“ – nemarom nekog u redakcijskom lancu pripreme za štampanje – ostao je bez poslednjeg pasusa, bez poente, sa besmislenim naslovom u kojem se pominje argentinski fudbalski velemajstor, ali ga nema u tekstu. (Tako sam, nesvojevoljno, postao nastavljač žurnalističkog „pravca“ iz devedesetih godina minulog veka, koji je promovisao Milomir Marić, a svodio se na „maksimu“ da ono što je u naslovu ne mora, pod obavezno, da bude i u tekstu!)

Mesi mi je bio argument – da sedmicu docnije pojasnim znatiželjnim čitaocima, a ujedno se za tuđu omašku izvinim – za tvrdnju da skup vrhunskih igrača koji, recimo, čine argentinsku nacionalnu selekciju, nije garant za najveće ekipne domete, i, usput, preporučio Šolaku, vlasniku televizija N1 i Nova S, da izvanredne emisije koje ima, kroz adekvatne programske šeme „ekipira“, kako bi, u zbiru, dosegli kolektivni trijumf u takmičenju sa ovdašnjom elektronskom medijskom ponudom.

Tekst je imao solidnu recepciju, ali i različite komentare, uključujući i onaj koji mi je, doduše implicite, sugerisao da razmislim i o suprotnim primerima.

Evo ga: novine koje držite u rukama „ekipno“ su mnogo jače od zbira kvaliteta pojedinih tekstova u njima. Dakle, odlična politička rubrika, baš kao i kulturna, ekonomska ili sportska… iznad su, za nekoliko kopalja, od mnogih pisanija „gostujućih“ autora koji se nađu na stranicama „Dijaloga“ ili „Dijaloga plus“.

Da budem da kraja ogoljen u svom subjektivizmu, mislim pritom, i na ponekad neujednačeni kvalitet tekstova (nas) stalnih kolumnista, ma šta taj pojam u srpskom žurnalizmu značio. (A tumačenje mu je, gotovo po pravilu, pogrešno.)

Vrlo dobro znam da i najveći i najuticajniji svetski listovi imaju odeljak rezervisan za stavove i mišljenje čitalaca.

Odeljak!

U Danasu, na ključnim stranicama, pišu studenti i profesori, bivše i sadašnje sudije, preduzetnici, ekonomisti, lekari, doktori svih fela, advokati, pesnici, pisci, glumci, reditelji, penzioneri…

Na posletku – a pre svih! – aktuelni, i bivši političari i takozvani analitičari. Možda to jeste iskorak u demokratizaciji medija, ali demokratija se vežba u društvu, na izborima, u parlamentu, u institucijama sistema… Novinarstvo je ozbiljan zanat. Profesija!

I svi ti amateri bi da budu komentatori.

A komentar je – pa još politički! – vrlo zahtevan žanr. Ište zanatsku besprekornost i rezervisan je za majstore! Sa preciznim pravilima.

Uz vrhunski stil, leporekost, komentar mora obavezno da bude sa aktuelnim ili zanimljivim povodom (vest), da ima argumentovanu razradu i ubitačan zaključak.

Sve više od toga je nedozvoljivo nabacivanje svega i svakoga, bezbroj reči, besmislenih ilustracija, neadekvatnih asocijacija, nevažnih rečenica… surovo ubijanje očekivane poente.

Znači, ovo su odlične novine, najbolji i najprofesionalniji politički dnevnik koji Srbija ima, izvanredna redakcijska ekipa, avaj, malo je „Mesija“, istinskih majstora koji odista, imaju pravo na – da ostanem u sportskim okvirima – dribling, fintu, volej, egzibiciju… potez za prepričavanje. Vrhunski znalci, od kojih se izuzetnost i očekuje. Razlog više da se skokne do kioska, ili da im se tekstovi prvo ili među prvima u ponudi, pročitaju na Danasovom sajtu.

Nadam se da smo se razumeli i, u najboljoj nameri, složili?

Nismo! Žao mi je…