Televizijski ekran je, uz sve ostalo, i okvir za uramljivanje raznoraznih proizvoda ljudskog govornog aparata: mudrih, glupih, ružnih, teških, važnih, pretećih, umirujućih, uvredljivih, (sa)osećajnih, uzbuđujućih… reči, reči, reči. Ništa novo. Uobičajeno. Svakodnevno.
Poslednjih dana, međutim, izliv i spontanih reči. Neplaniranih? Ili bi tako trebalo da deluju, a u stvari su vrlo smišljene, precizno planirane, sa ubedljivim razlogom, izabranim vremenom i mestom kada će biti izrečene. Ko će znati…
Ovde ću, ipak, insistirati na spontanosti. Manje zbog vlasnika tih reči, više zbog utiska da su takve – retke i retko – uzbudljivo neočekivane.
Tri ilustracije u tom smislu. Bez hronološkog reda, bez bilo kakvog prioriteta. Naročito ne onog po važnosti funkcije ljudi čija će kazivanja biti prepričana. Već onako kako ih moja ‚‚memorija pamćenja‚‚ ovog trena isporučuje.
Emir Kusturica, takav kakav je – glavom i bradom, kako ga je najavila njegova televizijska domaćica – hvaljen i kuđen, obožavan i osporavan, možda ponukan insistiranjem sagovornice u studiju da mu je to javno obraćanje zapravo poslednje, izrekao je, utisak je krajnje spontano, i rečenice koje jesu (bile) iznenađujuće. Recimo, da sa predsednikom Nikolićem baš i nije neki prijatelj, dalje, da naša prestonica u poslednjih nekoliko meseci, a nakon mnogo decenija, više nije magnet za privlačenje talenata sa balkanskih oboda, do toga da je ovde, ovih dana, izvršen atentat na kulturu!
Predsednik države Tomislav Nikolić se pred novinarkom jedne bosanskohercegovačke televizije izvinio za sve zločine koji su pripadnici njegovog (našeg) naroda učinili u ratovima devedesetih. Zbog Srebrenice, reče Nikolić, kleči. I traži pomilovanje za Srbiju. Je li bio isprovociran popriličnom verbalnom agresivnošću svoje sarajevske gošće? Da li je očekivao takvo pitanje, ili ga je isto iznenadilo? Kako god, sve je delovalo potpuno spontano.
Aleksandar Vučić, prvi vladin potpredsednik i vođa najmoćnije stranke u nas, opet neočekivano, činilo se takođe spontano, odgovarajući na pitanje novinara, poslao je jasnu i snažnu poruku Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Vladici Amfilohiju Radoviću, posebno. Uz sva uvažavanja i poštovanje, Vučić je rekao da se Crkva može baviti politikom tek onda kada sa svojom listom pobedi na izborima. Do tada neće voditi politiku ove zemlje!
Hajde da (naivno) poverujem u krajnju spontanost navedenih reči i rečenica. Sklon sam, međutim, znatiželji, zapravo pitanju, koliki je njihov konačni domet. Da li se drmaju stolice u Ministarstvu kulture nakon tirade svetski priznatog reditelja? Da li će traženje pomilovanja za Srbiju naići na iskreno razumevanje kod naših sus(j)eda? Hoće li potpredsedniku vlade uzvratiti vladika, inače sklon verbalnim obračunima?
Hoće li biti zemljotresnog efekta ili će one, te reči – spontane bile ili ne – doživeti sudbinu miliona svojih sestrica u zaboravu uzaludnosti.
Reči, reči, reči…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
