Teško a lako

Posebno kada je od Srbiji i Srbima reč.

Teme tih razgovora – Kosovo, BiH, Crna Gora – jesu bili prilika da Vučić proveri šta u izvornom smislu znači pojam „indijanska vatra“. Dabome, po peesu selektovana, verna i proverena televizijska pratnja tamo poslata, liferovala je, u nastavcima, izveštaje začinjene obaveznim intervjuima sa predsednikom Vučićem.

Po onome što smo u njima videli i čuli – ali, baš objektivno ocenjeno – samo zbog njih i nisu morali preko Bare. Sve su to stotinama puta naciji javili, prateći svaki njegov korak, ti navek isti izveštači, javljajući onako šablonski – sa varijacijama na zadatu temu – o Vučićevim pohodima po belom svetu. Detalji, sočni i ekskluzivni, čuvani su za predsednikove monologe u višesatnim tiradama po omiljenim mu domaćim televizijskim studijima.

Biće tako nanovo, koliko već od prekosutra, čim i zvanično – ako je ikada i prestala? – bude počela predizborna kampanja. Tada ćemo čuti, neposredno iz predsednikovih usta, šta je sve, recimo, odbrusio Majku (Pompeu), kako se izvikao se na Metjua (Palmera), ili kako je natrljao nos Diku (Grenelu).

I sve je, kao, bilo izuzetno teško, borba lavovska, trenutak istorijski, rezultat pozitivan, makar se u ovom času još to ne vidi, ali bože zdravlja, videće se…

Kad? Pa, za tri meseca, tri godine… jednom izvesno! Ko ne veruje neka proveri „on d fejs of d plejs.“

E sad, kako, uistinu, izgledaju ti „teški“ razgovori u kojima, vazda, trijumfuje Aleksandar Vučić, može verno da ilustruje televizijski snimak iz Nemačke, star desetak dana, na kojem se vidi kako je Ričard Grenel, Trampova „batina“ za besprizorne Balkance, organizovao i sproveo potpisivanje nekakvog memoranduma (?) o uspostavljanju železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine.

Prvo je potpisnike doveo do svečanog astala, u međuvremenu proverivši kako dokument izgleda, zatim je naredio prisutnima u sali, uključujući i novinare, da se odmaknu na pristojno odstojanje, potpisnicima je podviknuo da iz „mirno“, pređu u „sedi“, dao im odgovarajuće pisaljke i dozvolu da, u isti mah, buljeći ispred sebe u dokumenat, lepo i čitko, potpišu.

Sve su to, mirno i tiho poput bubica, posmatrali predsednici Vučić i Tači. I to je bilo to. Kao kada direktor škole, uz prisustvo roditelja bezobraznih đaka, organizuje javno pisanje izjava, uz obećanje da nikada više, uz pretnju da će biti izbačeni iz škole, neće praviti nove pizdarluke.

Odmah potom, „Taši-Taši-Tanane“ Đurić, čim se nakon svečanog potpisivanja dokopao slobode – na koji metar od zgrade gde se sve dogodilo – ispričao je novinarima kako je predsednik Vučić, hrabro i odvažno, onako baš državnički, nekom – od na sastanku prisutnih – tešku bukvicu očitao.

Opet kao u školi, kada nakon roditeljskog sastanka na kojem su roditelji nedisciplinovanih đaka dobro izribani, jedan od bezobraznika ispriča ekipi iz školskog dvorišta, kako se njegov ćale nalupao šljaga direktoru.

Toliko o – hajde da parafraziram Kunderu – nepodnošljivoj lakoći teškog pregovaranja.