Za protekle četiri godine – ovo nisu tek prigodne nazdravičarske reči – taj medij je dostigao zavidne profesionalne visine i postao reper, ne samo u ovoj zemlji, za pravovremeni, nezavisni, slobodni, uz poneka iskakanja, zanatski gotovo besprekorni, žurnalizam. Neko će možda cinično kazati da to i nije nekakav podvig u ambijentu u kojem medijsko stanje odista podseća na prizor nakon kakve elementarne katastrofe. Stoji i takva (pro)cena. Međutim, držim do one mudre opservacije po kojoj se retka lepota najbolje uoči u ružnom okruženju, jer tamo gde je sve lepo i dobro, ružno je tek izuzetak, tako da…

Ne bih, ne bar danas, o mojim zamerkama koje povremeno uočavam na toj televiziji, i na koje, možda i preoštro, ali navek dobronamerno, ukazujem i na ovom mestu. Bože zdravlja, pa se čitamo…

A poruka za rođendan? Eeeeeeee…

Rekao bih da su najefektniju rođendansku čestitku zaposleni u ovoj televiziji sami sebi priuštili, zapravo novinar Miodrag Sovilj je to (in)direktno učinio sebi i svojim kolegama. Mislim, dabome, na njegov odvažni nastup na nedavnoj konferenciji za medije Aleksandra Vučića, kada je predsednika države vrlo pristojno zamolio – a, zapravo, zahtevao – da prestane da pritiska novinare Javnog servisa, te da N1 više ne zove Šolakovom i Đilasovom televizijom. Svoju molbu-zahtev je okončao željom da se Aleksandar Vučić odnosi profesionalno prema novinarima N1, kao što se oni odnose prema njemu i, sasvim na koncu, postavio gospodinu Predsedniku pitanje: „Je l’ to u redu?“

Već prema očekivanjima i uspostavljenoj šestogodišnjoj (o)tužnoj praksi odsustva elementarne profesionalne solidarnosti, ove Soviljove rečenice su propraćene zaglušujućom tišinom prisutnih novinara, uključujući i ekipu RTS. A onda je Vučić duboko udahnuo i krenuo u višeminutnu tiradu.

O kojoj, ovom zgodom, ne bih. Ko je čuo, zna o čemu govorim. Ko nije, vrlo dobro pretpostavlja.

Kako god, Miodrag Sovilj je namah – sa čvrstim razlogom – postao heroj dana, junak stotine pozitivnih komentara na društvenim mrežama, a jedan kolega – sa kojim se iz vrlo pojednostavljene, tipično muške vizure u potpunosti slažem – ga je nazvao „čovekom sa kamenim mudima“.

Tako je ovaj – za one koji ne znaju – i pripadnik male, ali zanatski vrlo edukovane grupe „novosadske dece“ na N1 (Šarić, Šovljanski, Dragić, Kovačev, Pavkov i, uslovno, Štetin), učinio ono što je Jugoslav Ćosić, prvi čovek – pretpostavljam, ne samo po funkciji direktora – te televizije, davno morao da uradi, te da Vučiću, makar tim povodom, izađe na crtu i tako pokuša da odbrani čast i ugled kuće kojom rukovodi.

Nije, ali možda će u petoj godini njenog postojanja i rada nešto tako hrabro učiniti. Jer prilika će biti, onoliko. Oni koji etiketiraju, vređaju i omalovažavaju taj medij, izvesno, prestati neće. Da li će to biti opet „američka“, „Šolakova i Đilasova“ televizija, ili, pak, nešto treće, novo… videćemo, koliko danas.

Do tada će rečenica „Je l’ to u redu“ biti kod za prepoznavanje, ali i svojevrsna inspiracija za hrabru odbranu dostojanstva, ponosa i profesionalnog ugleda žurnalizma od nasilnika različitih boja, koji na svaki način žele da ugroze njegove ključne postulate.

Srećno i dugovečno bilo!