Uh! Pitanje za milion dolara? Koješta! Odgovor je za „keca“ iz logike. O pravu ne bih. Ljuti sam laik. Ali, pod uslovom da atentatori budu primerenim kaznama osuđeni, šta ćemo sa ostalim zločincima?

Mnogobrojnim. Ko zna, možda se baš u ovom trenutku nešto zločinačko događa: korupcija, mito, namešteni tenderi… i druge tako popularne dopunske delatnosti među mnogim šampionima javnog, prvenstveno, političkog života. Šta će biti sa raznim mafijama našim? Šta ćemo sa sudijama kojima se sudi? Šta ćemo sa bivšim ministrima za kojima su raspisane domaće i međunarodne poternice?

Je li svaka od – tek ilustacije radi – pomenutih krivičnih radnji, i sve one zajedno – zločin? Dabome!“

Ovo su izvodi iz teksta koji sam objavio pre četrnaest godina, a u vezi sa narečenom emisijom i njenom vrlom autorkom.

Još jedan citat: „Gospođa Jovićević je, inače, poznata po maštovitim referendumskim pitanjima. Tako je pre dve godine gledalačku pažnju zaokupila sledećom dilemom: Da li je za Srbiju životno važan dogovor oko važnih životnih pitanja?

Čoveče! Kakva hamletovska dilema. Da li treba skinti gaće pre vršenja velike nužde, ako ne želite da vam iste budu usrane? Odista, teška razmišljanka!“

I prestao sam tada da gledam „Upitnik“. Da, još samo jednom, priznajem, kada je autorka u Moskvi razgovarala sa generalom Veljkom Kadijevićem.

Zašto ne gledam? Zato što to ni po jednom (makar mom) kriterijumu nije emisija koja zavređuje da joj se posveti sat vremena: nekompetentna autorka, apsolutno nespremna da se izbori sa agresivnim, bahatim i bezobraznim gostima. Dalje, ona bi morala – što ne čini! – posvećeno da sluša sagovornike, otvara nove teme i ponudi neočekivana viđenja u odnosu na ono što joj je zapisano u papirima uoči emisije. Dovoljno!

Gospođa Jovićević verovatno privatno jeste lepo vaspitano stvorenje, ne sumnajm da se za svaku emisiju – u okviru sopstvnog poimanja političkog novinarstva – detaljno spremi, solidnog je izgleda, razumljive dikcije… ali, šta to vredi?

Prošli utorak sam se, avaj, polakomio i na „odloženo“ pokušao da odgledam „Upitnik“. Zbog Milana Antonijevića, direktora Fondacije za otvoreno društvo, donekle i Zorana Lutovca (DS), ali prvenstveno zbog Nebojše Stefanovića (SNS), i, doduše, nenajavljenih, ali vrlo očekivanih, zapravo ključnih razloga za njegovo učešće: diplome, očeva trgovina oružjem, sukob interesa, 300 evra u džaku… Ništa od toga.

Narečeni je od prvog minuta – u klasičnom naprednjačkom maniru – preuzeo vođenje emisije, prostački upadao u reč sagovornicima i voditeljki, nametao, onako siledžijski, teme koje je želeo, mahao papirima koje nemaju veze sa onim o čemu se govorilo… Katastrofa!

Nemam efektniji kraj, već da nanovo citiram tekst od pre 14 godina.

„Kako bi bilo da šefovi u RTS promene ime emisije ‘Upitnik’ u ‘Uzvičnik’? Taj interpukcijki znak – kako mu i ime kaže – stoji iza iskaza uzvišenog karaktera.(Naredba, oštra preporuka, psovka…) Isto tako – veli naš Pravopis – uzvičnikom se se obeležava i neočekivanost ili neobičnost.

Evo – u tom smislu – mog skromnog doprinosa, a sve se rukovodeći ovim tumačenjem uzvičnika. Recimo: Saberi (te) se, Olivera!

Mislim da bi alternativa tipa: Odustani, ženo, bila, možda, prejaka.

Posle toliko godina, potpuno sam siguran: ne bi bila! I, nije…