Ovih dana, pored rukometnog evropskog šampionata kojem smo domaćini, istim povodom u Holandiji traje i okupljanje vaterpolista. Baš kao nedavno na košarkaškom kontinentalnom prvenstvu, toliko je reprezentacija zemalja, nekada republika koje su činile zajedničku nam državu, da sve, ali bez preterivanja, veoma sliči onim nekadašnjim Susretima bratstva i jedinstva, ili kako su se već ta takmičenja zvala.

Da se vratim utakmici u Milenijumu na kojoj su, za svoje miljenike, sa svim zvaničnim i neformalnim obeležjima zemlje iz koje dolaze, frenetično navijali i Slovenci i Hrvati. Bilo je, naravski, nemalo ljubitelja rukometa iz Vršca i okoline.

Iz profesionalne radoznalosti, paralelno sam pratio i reportera na HRT i na RTS. Ako se isključe sasvim normalne emocije i navijačka opredeljenost hrvatskog kolege, sve ostalo je bilo kao da obojica komentatora sede u istoj kabini i da se neizmenično uključuju u prenos. Nije, naime, bilo razloga za drugačije.

Suviše sam mator da bih sebi, sa ovoliko iskustva, dozvolio nekontrolisanu dozu naivnosti u veri da više neće biti raznoraznog sranja na mnogim utakmicama reprezentacija sa ovih prostora. Hoće još onoliko, nažalost.

Ali! Kamo lepe sreće da su oni klovnovi iz putujućeg cirkusa po Brozovim vilama i rezidencijama, pre dvadesetak godina odlučili da se mirno raziđemo i sve svoje nesporazume rešavamo, a frustracije iskalimo na sportskim terenima, bazenima, u halama, na stadionima…

I sve potom, lepo zalijemo sa mnooogo piva, vina, rakije… ili šta već kome srce ište.

Kao Englezi i Škoti, Kao Urugvajci i Argentinci, kao Španci i Katalonci ili Baski. Kao Danci i Holanđani… Kao sav normalan svet.

Nije nam se dalo. Ne, greška! Nismo to SAMI SEBI dali.