Ništa neobično, takvih manifestacija u Beogradu ima mnogo. Međutim, organizatori disk-džokeje u najavama predstavljaju kao „superheroje alternativne scene“. Ipak, ako se pogleda spisak disk-džokeja najavljenih za tu manifestaciju lako se da utvrditi da nijedan od njih nije „alternativac“ to jest pripadnik neke supkulturne muzičke grupacije. Svi odreda su u mejnstrim bendovima kojima je jedini interes komercijalni uspeh što je sušta suprotnost pojmu alternativnog muzičkog sastava.

Odmah da kažem da nemam ništa protiv najavljene muzičke manifestacije i njenih organizatora. Želim im uspeh i sreću u organizovanju njihovog događaja, da im dođe dosta publike i da prodaju sve karte. Nemam ćak ništa ni protiv njihove zablude da dovode di džejeve koji su deo „alternativne scene“ ali objektivno gledano ni ti muzičari ni njihova manifestacija sa alternativom nemaju nikakve veze.

Alternativni muzički događaji su veoma česti širom sveta pa tako i na prostoru Srbije. Međutim, veoma su retki u Beogradu u kome, kada je reč o našoj zemlji, obitava najveći broj konzumenata alternativne muzike ( panka, metala, sajhobilija, post-panka, garažnog zvuka i tako dalje). Svakako je to prilično kontradiktorno. Nije da muzičkih događaja tog tipa u Beogradu nema. Bilo ih je dosta ali nijedan nije zaživeo. Primera radi, bio sam prisutan na nekoliko pank fesitvala koji su nestajali posle prve evenutalno druge sezone održavanja.

Postoji više razloga za to. Alternativni festivali ne donose zaradu kao mejnstrim tako da veliki organiizatori muzičkih događaja nisu zainteresovani za njihovo sprovođenje. Drugi, daleko veći problem, je nedostatak entuzijazma na alternativnoj muzičkoj sceni.

Da bi takvi festivali zaživeli i da bi konzumenti takve muzike na njima gledali zaista alternativne izvođače potreban je visok stepen mobilizacije i organizacije i što je najvažnije izdržljivosti samih ljudi sa scene. To znači da ne treba očekivati nikakvu ili skoro nikakvu zaradu od organizovanja takvih događaja i posedovati energiju da se ne odustaje posle prvog neuspeha. Na taj način se izgradio, sada jedan od najvećih pank festivala u Evropi, „Monteparadiso“ u Puli.

Takođe, u Novom Sadu se godinama uspešno održava festival „To be punk“ . Na žalost, u Beogradu sličnih manifestacija nema. Alternativci sa „scene“ neće da se „cimaju“ a oni koji hoće bi da uzmu pare „za svoj trud“ pa su onda karte za takve manifestacije preskupe za alternativnu publiku ili se dovode bendovi „na zicer“ za koje se očekuje da će doneti neku zaradu pa nakon toga festival sledeće sezone zamire.

Zaključak je jednostavan. Alternativnih festivala u Beogradu neće biti sve dok se u njihovu organizaciju ne uključe ljudi sa te scene ali ne oni kojima je cilj da zarade pare po ugledu na rokere, već oni koji za scenu kojoj pripadaju zaista i žive. Shodno tome, treba pružiti podršku pojedinim „manjim“ grupama koje nešto pokušavaju da urade, odnosno organizuju svoje mini festivale. Umesto hejtovanja i zavisti potrebno je ujediniti se oko takvih grupa i izgraditi istinsku alternativnu scenu u Beogradu koja će imati svoje zapažene manifestacije.