Naime, tog dana je u Sabornoj crkvi patrijarh Irinej venčao princa Filipa Karađorđevića i umetnicu Danicu Marinković a ta televizija je direktno prenosila ceremoniju. Filip je drugi sin princa Aleksandra Karađorđevića a Danica kćerka poznatog srpskog slikara Cileta Marinkovića. Srpski monarhisti su taj događaj pompezno nazvali „kraljevskim venčanjem“. Istina je da niti je događaj bio „istorijski“ niti je bilo reči o „kraljevskom venčanju“. Ne postoji nijedan razlog zbog koga bi se venčanje Filipa i Danice nazivalo „istorijskim“. To je čak i nipodaštavanje istinskih istorijskih događaja poput 29.novembra 1945. godine kada je na našim prostorima ukinuta monarhija i proglašena republika. Takođe nema ni govora o bilo kakavom „kraljevskom venčanju“ jer Srbija nije monarhija. Shvatam želju krugova naklonjenih obnovi kraljevine da se na veštački način kopira evropska „rojaliti“ tradicija ali za tako nešto u Srbiji nema mesta. Ni Filip ni njegov otac Aleksandar nisu „prestolonaslednici“ jer jednostavno rečeno nemaju šta da naslede. Šta više venčanja pripadnika propalih monarhija se čak i u rojalističkim krugovima smatraju „drugorazrednim događajem“ jer monarsi sa tronom ove obezvlašćene gledaju „sa visine“ kao sebi neravnopravne.

Kada se sve izrečeno sabere postavlja se logično pitanje zbog čega je lično poglavar Srpske pravoslavne crkve venčao FIlipa i Danicu? Filip je princ bez trona, ne može da postane kralj po Ustavu Srbije te je time isto kao i Danica „samo“ građanin Republike. Onda se postavlja pitanje čime su to građani Filip i Danica zaslužili da ih venča patrijarh? Ne vidim nijedno racionalno objašnjenje po čemu njih dvoje imaju veće pravo na to od recimo para koji sačinjavaju metalski radnik i pekarka? Usudio bih se da kažem da metalski radnik i pekarka imaju znatno važnije profesionalne uloge u funkcionisanju našeg društva od onih „plave krvi“ pa mislim da bi trebalo da imaju i prednost kod patrijarha kada je reč o venčavanju. Monarhiju smatram prevaziđenim i nepravednim oblikom vladavine i kao takva potpuno mi je neprihvatljiva. Takođe, ne vidim što bi bilo ko pa tako i SPC izražavala plezir prema dinastiji Karađorđević ako se zna da su njeni pripadnici napustili zemlju nakon naci-fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu.Tokom velikih ratova pojedine evropske kraljevske kuće ostajale su u okupiranoj zemlji da dele nedaće sa kojima se suočava narod pa je tako mogao da postupi i kralj Petar Drugi Karađorđević sa svojom saradnicima. Ako se zna da je knez – namesnik Pavle Karađorđević bio pristalica „Trojnog pakta“ a da je prethodno kralj Aleksandar Prvi Karađorđević uveo zloglasnu „monarhodiktaturu“ postavlja se pitanje zbog čega bi bilo ko podržavao ponovno uvođenje monarhije u Srbiji. Jedini pripadnik dinastije Karađorđević koga iskreno poštujem je princ Đorđe. Nemački nacisti su mu ponudili da bude vladar okupirane Srbije što je on sa gnušanjem odbio kao i saradnju sa kvislinškom vladom Milana Nedića.

U svakom slučaju, sigurno je da istorijski događaj poput ponovnog „vaspostavljanja“ monarhije u Srbiji nikad nećemo gledati ni uživo ni na televiziji. I na kraju, kako i priliči, čestitam venčanje princu Filipu i princezi Danici!