Ko podiže zemlju?

Zbog toga je kaže „razumeo“ one srpske kapitaliste koji su se bunili zbog povećanja minimalca jer smatraju da to finansijski ne mogu da izdrže.

Što se tiče takvog stava jednog dela privatnih poslodavaca u Srbiji sa punim pravom se može oceniti da je bestidan, bezdušan i netačan.

Bestidan i bezdušan je zbog toga što i sa povećanjem minimalca, do koga je došlo, na nešto više od 30 hiljada dinara, ne mogu da se pokriju troškovi prosečne potrošačke korpe u Srbiji.

Netačan je jer su privatni poslodavci protiv povećanja minimalca ne zato što će finansijski propasti već zato što žele na niskoj ceni rada da ostvaruju ekstraprofit.

Primer da je to tako je činjenica da nijedan od kapitalista koji je tvrdio da će propasti ako minimalac skoči na 30 hiljada dinara u međuvremenu kada je do toga došlo nije prekinuo svoj unosni privatni biznis.

Kada je reč o stavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da krupni privatni kapital „podiže zemlju“, sa pravom se može konstatovati da predstavlja elementarno nepoznavanje ekonomske teorije i neoliberalnu ideološku predrasudu o inače nepostojećoj „prednosti“ privatnih svojinskih odnosa nad sredstvima za proizvodnju u odnosu na one u državnom vlasništvu.

Ekonomska nauka nas uči da je radnik jedini koji stvara višak vrednosti. Ne vlasnik kapitala već samo radnik. Shodno tome, nikako se ne može reći da je vlasnik kapitala onaj „ko podiže zemlju“ već je to isključivo radnik.

Vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju je potpuno bezvredno i beznačajno ako ne postoji radnik koji će, svojim angažovanjem, stvoriti kapital.

Shodno tome predsednik Vučić bi uvek trebalo da bude na strani radnika u sukobu sa kapitalistima a ne obratno. Ako je po pravdi naravno.

Međutim, s obzirom da po tom pitanju ima ideološke predrasude, insistira na neoliberalnom ekonomskom konceptu koji je ojadio radni narod Srbije unazadio njenu privredu i praktično pregazio nekada moćnu industriju, Vučić je serviser interesa krupnog kapitala a ne radnih ljudi Srbije.

NJegov zadatak je da vodi računa o profitu bogatih a ne o interesima onih koji zaista podižu zemlju a to su radnici.

Antiradnički zakon o radu, svrstavanje na stranu poslodavaca u svim spornim pitanjima na sastancima Socijalno ekonomskog saveta, davanje subvencija iz budžeta koji stvara radni narod privatnom kapitalu, omogućavanjem iznajmljivanja jeftine radne snage to jest takozvanog agencijskog zapošljavanja, uvođenjem javno-privatnog partnerstva, dualnog obrazovanja i činjenice da u vreme vanrednog stanja nije aktivirana predviđena epidemiološka mera od 14 dana obustavljanja svih privrednih aktivnosti, jasno ukazuju da je Vučić čovek kapitala a ne naroda.

Toga bi 21. juna na dan izbora trebalo da se seti svaki pošten i ponosan radni čovek koji podiže ovu zemlju i obezbeđuje egzistenciju svojoj porodici.