O tome je svoje mišljenje izneo Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, brojni liberalni ekonomisti pa čak i Svetska banka u svojim analizama ekonomskog stanja u našoj zemlji i regionu.

Kritika se svodi na to da mladi „čekaju da im neko nađe posao“, „da biraju posao“ i „da se kasno uključuju u radni proces“. Te kritike dolaze uglavnom iz tabora onih koji lobiraju za interese privatnih poslodavaca. Jer ako nam je omladina „lenja“, onda je sasvim ok uvesti dualno obrazovanje koje decu vraća u vreme eksploatacije opisane u romanima Čarlsa Dikensa i DŽeka Londona. Takođe, navodno „besposličarenje“ omladine otvara prostor za agitaciju za smanjenje „nameta“ poslodavcima, što u suštini predstavlja namicanje ekstraprofita istima pod izgovorom „dodatnog zapošljavanja i povećanja ličnih dohodaka“. Do toga pak, praksa pokazuje, gotovo nikada ne dolazi. Nemam nameru, bar u ovoj kolumni, da se bavim obaranjem jalove neoliberalne teorije da su porezi i beneficije zaposlenih (koje je radnička klasa izborila mukotrpnom borbom za svoja prava) krivi za nezaposlenost.

Ograničiću se samo na odbranu časti i ponosa mladih nezaposlenih ljudi koji su neopravdano na udaru glasnogovornika interesa krupnog kapitala. Tvrdnja da većinu u kafićima, primera radi u Beogradu, gde cene pića nisu nimalo niske, čine mladi bez posla je apsolutno netačna. Činjenica je da među omladinom koja ceo dan provodi ispijajući kafu i sokove po gradskim lokalima ima dosta izdržavane dece. Ali to su mamini i tatini sinovi i kćeri, čiji roditelji imaju novca, pa njihovoj deci i nije potrebno da rade. Zašto bi se „patili“ i radili u trafici ili fabrici kada će kada dođe trenutak dobiti dobro plaćen posao u firmi svojih roditelja ili njihovih prijatelja. Takođe, u kafićima sede mladi, ali i stariji biznismeni koji iz tih lokala prave poslovne „dilove“ dok u njihovim firmama zaposleni vredno rade i ostvaruju profit svojim gazdama. To je dakle ta većina koja „bleji“ po kafićima. Manjinu sačinjavaju mladi radni ljudi koji vode svoj društveni život, ali većina njih dok pije piće sa prijateljima sumorno razmišlja kako će se prehraniti do sledeće plate.

Omladina iz radničkih porodica koja je nezaposlena gotovo da i ne posećuje kafiće. Razlog je jednostavan, nema dovoljno novca za tako nešto. Stoga je optuživati neprivilegovane mlade ljude da neće da rade potpuno licemerno i zlobno. Naročito u zemlji sa jednom od najvećih stopa nezaposlenosti u Evropi. Ako negde u gradu možemo videti mladog čoveka bez posla da pokušava sebi da da „oduška“, to su onda prostori ispred dragstora gde je piće jeftino. Lumpenproletarijat među mladima svakako postoji, ima besposličara raznih vrsta, ali su oni ipak manjina. Većinu čine pristojni mladi ljudi koji do posla ne mogu da dođu jer ga jednostavno nema dovoljno. A neće ga ni biti dok god se bude tvrdoglavo sprovodila ekonomska politika zaduživanja i subvencija umesto reindustrijalizacije, koja jedina privredu naše zemlje može da izvede na „zelenu granu“.