Kriminalizacija solidarnosti

Apsolutno ništa nije sporno u tome da država propiše sankcije za nasrtaj na službena lica. Međutim u konkretnom slučaju je potpuno apsurdno da je sankcija daleko strožija za napad na sudskog izvršitelja nego za krivično delo izazivanje opasnosti na radu usled kojih zaposleni pogine. Za to je pak predviđena zatvorska kazna od jedne do osam godina zatvora. Po kojim je to kriterijumima radnički život manje vredan od bezbednosti privatnog izvršitelja?

Nadležni u Srbiji, donošenjem ovakvih zakonskih izmena, žele da dodatno olakšaju delovanje sudskih izvršitelja a sve u interesu krupnog kapitala. Cilj je da se aktivisti koje se protive prisilnom iseljenju porodica koje nemaju drugi krov nad glavom zaplaše i demotivišu a mogućnost njihovog opstrukcionog delovanja u potpunosti smanji.

Vlast u tom segmentu u potpunosti štiti interese poverilaca koji uglavnom dolazi iz redova privatnog kapitala a bahatim i bezdušnim izvršiteljima omogućavaju basnoslovne novčane „nagrade“ za isterivanje na ulicu porodica koje zbog nezaposlenosti ili niskih primanja ne mogu da izmire svoja dugovanja.

Umesto da postupi odgovorno i ograniči visoke kamate koje bankarski sektor nameće građanima a subvencijama, do kojih bi se došlo većim oporezivanjem bogatih, pomogne socijalno ugruženim stanovnicima da vrate kredite vlast se stavlja u službu interesa krupnog kapitala. Jasno je kao dan da su izmene krivičnog zakonika donete jer vlastima smeta taktika „živog zida“ kojom protivnici deložacija opstruišu „rad“ privatnih izvršitelja.

Postavlja se pitanje šta će se tačno podrazumevati pod „napadom“ na izvršitelja? Da li je formiranje „živog zida“ sastavljenog od aktivista koji ne primenjuju silu već samo sprečavaju iseljenje „napad“ na izvršitelja ili pravdoljubiva protestna akcija građana?

Takođe, nova zakonska rešenja su još jedna potvrda da sprečavanje deložacija nikako ne može biti glavni metod borbe već je to široka društvena akcija za ukidanje izvršitelja i zabranu iseljenja.