Ljubav prema klubu

Gledao sam samo prvo poluvreme utakmice na TV-u jer sam u 20 časova morao da budem ispred Ateljea 212 zbog pozorišne predstave.

Prvi neprijatan trenutak sam doživeo kada je dosuđen nepostojeći penal za Voždovac koji je pretvoren u gol za gostujući klub na stadionu Partizana. Do kraja poluvremena rezultat nije promenjen. Nisam mogao da gledam drugo poluvreme jer sam morao da krenem.

S obzirom da sam čovek „kamenog doba“ te nemam „pametni“ telefon nisam mogao da pratim nastavak meča preko Interneta. Autobus kojim sam se vozio ka centru prošao je pored jednog kafića u kome su gosti na velikom televizoru gledali utakmicu Partizan – Voždovac.

Na moju žalost bilo je predaleko da vidim da li je rezultat promenjen ma koliko da sam izvijao vrat. Sasvim sigurno da sam bio čudan ostalim putnicima koji su se najverovatnije pitali „šta radi ovaj, gde gleda“.

Autobus je stao na stanici kod Skadarlije, iako mi je najkraći put do cilja bio da pređem obližnji pešački prelaz, ja sam to i učinio ali vrativši se stotinjak metara nazad kako bih prošao pored paba za koji sam sigurno znao da ima televizor kako bih proverio rezultat.

Bio je nepromenjen, to jest nepovoljan za moj klub. Pogledah na sat i videh da nemam vremena za stajanje i praćenje utakmice, te sam pošao dalje setivši si radosno da ću na putu ka pozorištu proći pored bašte jednog kafića koji drži TV napolju.

Ne mogu rečima da opišem moju tugu kada sam nekoliko minuta kasnije saznao da TV-a više u toj bašti nema. Onda se setih i poslah poruku drugaru Peri koji gleda utakmicu da mi javi ako dođe do promene rezultata. Stižem do Atelje 212 na vreme i osobu sa kojom gledam predstavu molim da pogleda u svoj mobilni telefon koji je rezultat.

Odgovor je, Partizan i dalje gubi. Taman što smo seli dobijam informaciju da je došlo do izjednačenja. Radujem se. Međutim, par minuta kasnije saznajem da je Voždovac dao i drugi gol i da je utakmica završena. To sam veoma teško podneo.

Srećom, predstava koju sam gledao, „Moja ti“ je izvanredna, sa sjajnom glumačkom ekipom, zanimljivom pričom, srećnim krajem i progresivnom porukom, te sam bar na trenutak zaboravio na poraz. Topla preporuka svima da je pogledaju. Vraćajući se kući posle predstave pomislio sam na brojne navijače Partizana koji se osećaju utučeno.

Svakom navijaču je izuzetno teško kada njegov tim izgubi. Iako nekima to izgleda kao „nerviranje bez potrebe“ navijačka tuga je čin najplemenitije nesebičnosti i ljubavi.

Navijači su ljudi koji znaju da daju bez da traže materijalnu korist. Zbog toga sam ponosan što sam navijač. Vrativši se kući saznao sam da je mladi bek Partizana Zlatan Šehović, koji je napravio grešku nakon koje su „zmajevi“ postigli pobedonosni gol, neutešno plakao posle meča.

Takav čin poštovanja prema navijačima i klubu se retko viđa. Glavu gore Šehoviću, ovaj tekst posvećujem tebi!