U kraju u kome živim iz tek po nekog stana se čuo radostan poklič posle završetka meča sa Turskom. Bačena je tek po neka petarda i aktiviran „topovski udar“. Veoma skromno za Beograd koji se inače ori od pokliča oduševljenja, zvuka sirena, skandiranja ljudi okupljenih na ulici i aktiviranja vatrometa svaki put kada neki uspeh zabeleže muške reprezentacije Srbije u fudbalu, košarci, vaterpolu, odbojci. Međutim, kada identičan podvig izvedu naše odbojkašice, košarkašice, rukometašice nema takvog slavlja. Čim je reč o ženskom sportu spontana slavljenička okupljanja redovno izostaju.

Inače, naše odbojkašice su veliki uspeh u Turskoj ostvarile u senci poraza fudbalera od Portugala u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope u Beogradu i košarkaša od Španije na Svetskom prvenstvu u Kini koji su se zbili istog vikenda. Iako, su za razliku od fudbalera i košarkaša koji su posle poraza u svojim komentarima pokušavali da nađu opravdanje za iste odbojkašice disciplinovano, staloženo i mirno i finalnu utakmicu pretvorile u veliku pobedu svejedno se, pred tri navedena meča, u javnosti se pričalo o fudbalu, još više u košarci ali gotovo niko nije primećivao da se za najviši tron bore i odbojkašice.

Stoga se sa pravom može konstatovati da je u Srbiji ženski kolektivni sport potpuno nezasluženo u senci muškog iako ostvaruje vrhunske rezultate. Daleko od toga da se naši ljudi ne raduju uspesima odbojkašica i drugih ženskih kolektivnih sportova. Daleko od toga da mediji ne prate zbivanja u ženskom sportu. Međutim, u prvom planu je ipak muški sport i javnost ne reaguje na isti način kada je reč o ženskom.

Kao da je u podsvesti nekih urezano da je „ženski sport manje vredan i bitan“. To naravno ne samo da nije tačno već je i način razmišljanja koji u potpunosti treba odbaciti kao neravnopravan i diskriminatorski. Koliko je to rezonovanje nelogično pokazuje i podatak da se više slave trijumfi odbojkaša nego odbojkašica. Koliko je to nepravedno najbolje pokazuju statistika da su odbojkašice zvanične prvakinje Evrope i sveta.

Titulu prvaka Evrope su uspele da odbrane a druge su sa Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru 2016. godine. Od te godine pa do danas četiri puta uzastopno su osvajale medalje, a u poslednje tri godine imaju tri zlata ( 2016. srebro na Olimpijadi, 2017. zlato na Evropskom prvenstvu, 2018. zlato na Svetskom prvenstvu, 2019. zlato na Evropskom prvenstvu). Sličnim učinkom mogu da im pariraju samo vaterpolisti.

Stoga, iz svega ovoga treba izvući zaključak da ženski kolektivni sport u Srbiji ni u jednom segmentu ne zaostaje za muškim i da ne zaslužuje da bude u bilo čijoj senci, kao i da se njegovi uspesi ne slave podjednakim intenzitetom kao muški.