„Da li je moguće da su u ovoj zemlji i škole na prodaju“, rekacija je sa kojom sam se u poslednjih nedelju dana susretao više puta. Sve je počelo tako što je javni izvršitelj zgradu Železničko-tehničke škole oglasio na prodaju kako bi se namirila dugovanja Železnica Srbije prema petoro zaposlenih, koji su dobili sudski spor protiv preduzeća zbog neisplaćenih nadoknada za putne troškove i smenski rad. U međuvremenu je javni izvršitelj zakazao i licitaciju za prodaju zgrade škole ali je kasnije odložio taj proces na predlog advokata Železnica Srbije kako bi se ispravile greške u katastru. Naime, javni izvršitelj je i doneo odluku o licitaciji zgrade jer je u katastar ona uneta kao vlasništvo Železnica Srbije ali sa druge strane nadležni u državi, Železnicama Srbije i Železničko-tehničkoj školi ističu da je u pitanju greška. Naime, tvrdi se da su Železnice Srbije greškom upisane kao vlasnik objekta u katastar a da je odlukom Privrednog suda od 1993. godine vlasnik nepokretne imovine te škole Republika Srbija.

Iz ove zaista tužne i ružne priče, koja je dovela do potpuno opravdanog gneva i bunta nastavnika i učenika Železničko- tehničke škole, nameću se dva zaključka. Prvi je, taj, da ne postoji nijedan izgovor bilo pravni bilo moralni za prodaju zgrade u kojoj se obavlja nastava. Drugi je, da je postupanje javnih izvršitelja potpuno skandalozno te da su u pravu oni koji smatraju da tu instituciju treba ukinuti, jer je očito jedino što je zanima i čime se rukovodi, profit.. Evidentno je da sudske izvršitelje ne interesuje ni pravda, ni zdravorazumska logika ni procedure te će učiniti sve što je u njihovoj moći da prodaju obave što pre. Naravno, sasvim je jasno da njihova motivacija nije vezana za to da se namire dugovi prema oštećenima već isključivo dobit koja im pripada za usluge koje vrše. Pri tome se ponašaju potpuno beskrupulozno pa su tako u slučaju hotela „Slavija“ isti stavili na licitaciju na osnovu odluke Arbitražnog veća ignorišući činjenicu da se pred nadležnim sudom vodi proces koji ima za cilj da obori takvu odluku ( u vreme licitacije taj postupak nije još uvek bio ni počeo) dok se u slučaju Železničko-tehničke škole izvršitelj poziva na katastar dok ga odluka Privrednog suda koja tvrdi nešto sasvim drugo uopšte ne zanima.

Situacija je jasna kao dan. Država u buduće brzo i efikasno mora da sprečava ovakve nonsense. Ako pravna regulativa u Srbiji ne precizira doslovno da se ne mogu otuđivati objekti u kojima se obavlja nastava ili bolnička imovina onda takva i nedvosmislena zakonska rešenja hitno treba doneti u cilju sprečavanja nepravde i nanošenja štete celokupnom društvu.