Spomen ploča

Nešto kasnije, na fejsbuku sam pročitao informaciju organizacije Komunisti Srbije kako je spomen ploča oštećena prilikom rekonstrukcije tog trga. Pokušao sam da nađem više podataka o tom događaju ali nisam uspeo u tome. Zato sam se putem fejsbuka obratio pomenutoj organizaciji čiji predstavnici su me obavestili da su kontaktirali nadležne u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda gde im je rečeno da će ploča biti obnovljena i ponovo postavljena. U tom zavodu razmišljaju da je postave na zgradu hotela „Slavija“ umesto na mesto gde se nalazi sada, na ulici, pričvršćena između dva stuba koji je drže.

Spomen ploča je oštećena tokom radova koji su se odvijali na jesen. Zima uveliko traje, ušli smo u novu godinu ali ploča i dalje stoji okrnjena. Ko god prođe pored nje ne može da to ne primeti. Postavlja se pitanje, zašto je nadležnima toliko vremena potrebno da obnove ploču koja nesporno spada u istorijsko – kulturno nasleđe glavnog grada Srbije? Primera radi, kada je oštećena fontana na Slaviji, ono što je porušeno sanirano je za svega sedam dana. Mogao bih da se kladim da je tokom radova oštećen spomenik ruskom caru Nikolaju, inače poznatom po apsolutističkoj vladavini ili bista Slobodanu Jovanoviću, jednom od utemeljivača srpske salonske nacionalističke misl, popravka bi bila ekspresno brza. Zbog čega nadležni imaju jedan aršin za fontanu, kojom se gradski čelnici diče, a drugi za spomen ploču posvećenu osnivanju KPJ? Ubeđen sam da je reč o razlozima ideološke prirode. Aktuelna vlast u Srbiji, pa tako i na nivou grada Beograda, rukovodi se neoliberalnim ekonomskim konceptom dok je partija čijem osnivačkom kongresu je spomen ploča posvećena bila na sasvim suprotnim političkim pozicijama. Jednostavno, borba za socijalnu pravdu koju je od osnivanja propagirala KPJ u suštoj je suprotnosti sa svim ekonomskim idejama aktuelnih vlastodržaca. Suprotstavljena je nakaradnom Zakonu o radu, davanju privilegija privatnim investitorima, uvođenju dualnog obrazovanja koje predviđa dečji rad, privatizaciji i koncesijama svega što je vredno u državi, bus plus sistemu i tako dalje. Ne samo da bi brzo obnavljanje spomen ploče za gradske vlasti bilo nešto iz čega ne mogu da izvuku korist na predstojećim izborima već bi to za njih predstavljalo i potencijalni „bumerang“. Kada se zvanično ističe da su Beograd i Srbija „primer stabilnosti i ekonomskog rasta“ svako podsećanje na surovu realnost koja je sasvim drugačija a iz čega se socijalna borba nameće kao nasušna potreba je nešto od čega vlast beži kao „đavo od krsta“. Takođe, namera da se ploča postavi na zgradu hotela je želja da bude „daleko od očiju“ prolaznika. Izgovori da će tako biti zaštićenija od vandala ne stoje. Dovoljno je da se postave kamere koje bi snimale ploču i problema ne bi bilo. Spomen ploča na Slaviji je važan istorijski spomenik, svedočanstvo jedne epohe, značajno kulturno blago i turistički potencijal glavnog grada. Stoga je nužno da što pre bude popravljena i vraćena na staro mesto.