Srbija zemlja siromašnih

Taj prag je, za jednočlano domaćinstvo, za 2022. godinu utvrđen u iznosu od 26.509 dinara, za tročlano domaćinstvo od dvoje odraslih i jednim detetom do 14 godina prag rizika od siromaštva iznosi 47.715 dinara, a za četvoročlano domaćinstvo sa dvoje izdržavane dece 55.668 dinara.

Objavljeni podaci su još jedan nepobitan dokaz da je Srbija zemlja siromaštva i ekstremnog klasnog raslojavanja i pored tvrdnji aktuelnih vlasti da je „ekonomski tigar“ i da napreduje brže nego ikad u istoriji.

Ni malo ne čudi da svaki peti građanin naše zemlje živi ispod praga rizika od siromaštva s obzirom na to da je, generalno gledano, životni standard stanovništva veoma nizak. Od 1. januara sledeće godine minimalna zarada u Srbiji će iznositi 47.154 dinara mesečno što je niže od minimalne potrošačke korpe koja je u maju iznosila oko 52.000 dinara. Od 1.januara prosečne penzije u Srbiji porašće na iznos od oko 45.000 dinara

što je takođe niže od vrednosti minimalne potrošačke korpe. Medijalna zarada, koju prima polovina zaposlenih u Srbiji, iznosi oko 66.000 dinara što je za čak 20 hiljada dinara niže od iznosa prosečne zarade u zemlji. Koliko je životni standard nizak ilustruje i podatak da iznos socijalne pomoći za četvoročlanu porodicu ne prelazi sumu od 21.810 dinara, da se čak 46 odsto stanovništva oseća siromašno a da po merilima Svetske banke pola miliona ljudi u Srbiji živi u apsolutnom siromaštvu. Broj nezaposlenih u prvom kvartalu ove godine, prema podacima RZS, povećan je za 25.200 u poređenju sa prethodnim kvartalom te je stopa nezaposlenosti porasla na 10,1 odsto. Prema zvaničnim podacima trenutni broj nezaposlenih je 317.800 dok sindikati smatraju da je realno bez posla u Srbiji oko milion ljudi. Egzistencija građana sa niskim platežnim mogućnostima posebno je ugrožena u uslovima globalne ekonomske krize, rasta cena energenata i akciza na pojedine proizvode kao i visoke stope inflacije u našoj zemlji.

Osnovni razlog zbog čega ogroman broj građana jedva sastavlja kraj sa krajem je neoloberalna ekonomska politika vladajuće koalicije predvođene naprednjacima. To podrazumeva trošenje budžetskih sredstava prvenstveno kako bi se krupnom kapitalu obezbedila što veća zarada. Shodno tome u Srbiji su porezi na profit investitora veoma niski, dodeljuju se subvencije poslodavcima koji radnicima isplaćuju minimalac i odlaze čim ostanu bez podsticaja a preduzetnici se oslobađaju plaćanja niza dadžbina prema državi. Praksa pak pokazuje da insistiranje na tome da se funkcionisanje privrede u potpunosti zasniva na stranim investicijama, podsticanju mita o “superiornosti” privatnog kapitala i finansiranju infrastrukturnih projekata iz međunarodnih kredita predstavlja potpuni promašaj.

Očigledno je da takav naprednjački pogubni ekonomski kurs Srbiju vodi u propast i da ga stoga hitno treba promeniti. Akcenat mora biti stavljen na proces reindustrijalizacije, osnivanje državnih holding preduzeća i pokretanje nacionalne razvojne banke za podršku domaćoj privredi. Subvencije je nužno ukinuti a sredstva koja se izdvajaju za njih usmeriti ka školstvu, zdravstvu i socijalnim davanjima.