Dva plusa i dva minusa

Da naslovi odavno nemaju nikakve veze sa sadržinom i da prodaju rejting ili tiraž izmišljotinama znamo, kao što znamo da u nove tehnike moći spada i permanentno stanje uzbunjivanja javnosti, da bi gospodar scene i agende imao šta da smatra, tumači i razrešava.

Naravno da je svaki međudržavni susret na visokom nivou dobrodošao, pa i predsednikov u SAD i naravno da njegovo izlaganje na međunarodnom lobističkom skupu ima značaj za unutrašnju a možda i za spoljnu politiku, ali predimenzioniranje i napumpavanje očekivanja javnosti o prelomnom trenutku za Srbiju, kao što sugeriše naslov s početka teksta, spada u političku hroniku privlačenja pažnje i na stratešku upotrebu, njega tj. samog sebe, ( direktnim uključivanjem u program svih televizija sa nacionalnom mrežom do pozicioniranja na svim izbornim listama, od lokala do globala republike, da bi napaćeni narod zadivljujuće pratio svaki njegov istup a on tako umanjivao krizu učešća ogromnog broja ljudi i opozicionih partija na predstojećim danima „demokratije“- izborima!

U nedostatku ozbiljnih političkih promena recikliraju se stare teme, koje se uopšte ne pojašnjavaju i većina ljudi nema pojma o čemu se radi: Ahtisari, plus plus, Švajcarski model plus plus, pobednički izborni rezultat 48, 2 plus plus, naoružavanje i kupovina oružja plus na kub, proizvodnja neprijatelja plus beskonačno, što znači da se opet, po sistemu već viđenog, nude i stara rešenja: Za Kosovo u rat, Crna Gora je Srbija, Srbi na okup! Da se naježiš!

To što se u međuvremenu dogodilo mnogo ružne istorije, od ničim izazvanih ratova u kojima nebeska zemlja nije učestvovala, preko, sankcija, izolacije, hiperinflacije, Dejtona, bombardovanja Srbije do Kumanovske kapitulacije, izgleda ne znači mnogo.

Dok je Milošević uglavnom veoma kratko govorio i nikada nije pominjao sebe i porodicu, časopis „Pravo na sliku i reč “ je prebrojao da je u vreme takozvane homogenizacije, u šesnaestominutnom obraćanju naciji, 19 puta upotrebio reč Srbi i 41 put reč Srbija.

Aktuelni predsednik podjednako homogenizuje narod rabeći obe reči ali svaku od njih „začinjava“ mitolepsijskom pričom o sebi, sopstvenom naporu i najbližima.

U međuvremenu, takođe, što šta se promenilo i lokalno i globalno ali matrica prizivanja neprijatelja, zveckanje oružjem i pozivanja na jedinstvo ostala je ista a toponimi „tihih sećanja,“ kao što će u ponedeljak biti 9. mart, ili kao što će se ove godine navršiti dve decenije od Petog oktobra, nečeg novo započetog, što se skoro deceniju osporava i ruši, govori kako se u Srbiji neke stvari ukorenjuju da se ne bi promenile.

Čiji je koren Miša Vacić ili Davidović?

Na koga se ugledaju srednjoškolci u Leskovcu koji homofobno protestuju protiv nepostojeće parade ponosa, a sutra će prebijati svoje vršnjake koji nisu sa njima, ili podmetati nogu babi ili dedi ako im im nešto prebace…. Tek šta nas čeka sa izbegličkom krizom imajući u vidu zastrašujuće žalosnu i nedostojnu situaciju nesrećnika u zbegu i potrazi za boljim životom, a ove će godine četvrt veka a da nisu rešeni ni mnogi elementarni problemi srpskih porodica prognanih u „Oluji „.

Na neki perfidan način mnogo toga je isto i reciklira se da bude isto, kao što je bilo devedesetih. Jedino se ponašanje hiperpredsednika neverovatno uspešno transformisalo prema modelu savremenih neoliberalističkih političara koji se ne definišu kroz poštovanje pravila, već kroz sposobnost da ih promene. Što uspešno radi ignorišući Ustav i zakonom propisane nadležnosti.

I zato se ne zna šta sve još, plus plus, priprema za igrokaz „slobodni izbori“, tim pre što, bojkotaški blok, SZS, za sada beleži minus i minus (Šabac i Paraćin) To, ipak, matematički ne mora da bude loše i može da beleži pozitivan rezultat jer dva minusa daju plus!