Nismo kao oni

Doduše, kao čoveku radikalu kome idu na živce naprednjaci kao takvi, on nema problem da bilo kada javno pokudi nešto što je rekao ili uradio bilo ko iz vrha SNS. Bio to nekada Tomislav Nikolić, a danas recimo Vladimir Đukanović.

Vučić tu kampanju „nismo kao oni“ sa promenljivom jačinom vodi skoro 20 godina usmeravajući je protiv delova establišmenta koje u datom trenutku označi kao neprijateljske, nebitno da li su stvarno establišment, pa i da li su zaista neprijateljski.

Opozicija od 2016. i tadašnjeg njenog lidera Saše Jankovića pokušava takođe da vodi takvu istu kampanju, ali sa mnogo manje uspeha.

Njoj se ta priča vraća kao bumerang i raznosi je u komade, gde više niko ne može ni sa kim da se sastavi.

S tim što ni Vučiću baš ne cvetaju uvek ruže.

Kad god pojača „nismo kao oni“ to je obično znak da mu je stalo da pošalje i važne poruke na spoljnom planu.

Dok je recimo opozicija u martu 2019. šetala trgovima po gradovima Srbije, u subotnjim protestima, legitimišući se kao građanska i liberalna, Vučić je na skupovima „Budućnost Srbije“ po unutrašnjosti isticao prisustvo gej premijerke Ane Brnabić, poručujući da samo on može građansko-liberalni okvir da održi u ovom delu Balkana.

I sad kada se Vučić učestalo izvinjava zbog naprednjaka koji su se zaneli u nastupu pa naružili najstrašnije neistomišljenike, to znači da šalje i poruku spolja – ka onima koji kao evroposlanica Viola fon Taubadel pobedonosno beleže na Tviteru da Srbija neće otvoriti nijedno pregovaračko poglavlje sa EU.

Taubadel je na mestu izvestiteljke EP za Kosovo zamenila Urliku Lunaček, poznatu po isto tako oštrim istupima, ali i po tome što nije ostala u mandatu državne sekretarke za kulturu u Austriji, tokom prolećnog korona talasa. (Lunaček je morala da podnese ostavku jer se zamerila kulturnoj sceni Beča, ali prvenstveno pristalicama svoje partije Zelenih).

Vučiću je sada podrška upravo Evropskog parlamenta vrlo potrebna, kako bi „nadležni evroposlanici“ kroz posredovanje u razgovorima vlasti i opozicije, sklonili senku nelegitimnosti sa predsedničkih izbora koji slede.

Pitanje je ipak, da li opozicija može da iskoristi to kao priliku da dokaže javnosti kako sve više stiče evropsku podršku, a Vučić je stalno kap po kap, gubi.

Na tom planu se najviše potrudio zapravo Saša Paunović, bivši predsednik opštine Paraćin, sa idejom da se prikupe svi primeri pritisaka koje sprovodi SNS na lokalu, i predoče institucijama EU, što je i učinio Nebojša Zelenović, u govoru pred Savetom Evrope (parlamentarnim delegacijama) u Strauzburu.

Međutim, od Zelenovićeve najave od pre godinu dana da će za Srbiju biti osnovana posmatračka misija Kongresa regionalnih i lokalnih vlasti Saveta Evrope, nije bilo baš ništa.

Možda je vreme da opozicija povede potpuno suprotnu kampanju nego što je Vučićeva i da umesto „nismo kao oni“, proba sa „oni su ljudi kao i mi, nisu nepobedivi“.

Ili „nećemo da im radimo ono što oni rade nama, hoćemo samo da u Srbiji bude dobro“.

Ako bi se našla ujedinjujuća i pozitivna kampanja, onda bi se i ljudi pokrenuli, udružili i brzo uvezali.

Ne bi to bili dugotrajni i za 21. vek besmisleno skupi i teški procesi „izgradnje partijske infrastrukture“, kao da smo u obrenovićevskoj Srbiji uprkos Internetu. Bila bi to jednostavno dobra politika.