Nismo rođaci 1Jasmina Lukač

Poznato je da se i ne može biti pripadnik liberalnog krila te klase ako se ne ispoljava javni prezir i odbojnost prema pojmu „narod“.

Oba dela reči su problem. I „na“, jer nedopustivo je da se bude „na“ nečemu, nego samo dole i ispod. I „rod“, jer upućuje na rusku reč za domovinu – „rodina“, a našu rod, dakle krvnu vezu.

Politička korektnost nalaže upotrebu reči građani budući da su to, je li, ljudi nastali u inkubatoru i direktno cevčicom hranjeni velikim idejama.

Srbija je 7. jula ušla u novi vid protesta – ukazali su se vrlo nekorektni demonstranti označavajući da je vreme takozvanih građanskih šetnji prošlo.

Građanski protesti već neko vreme i nisu nikakvi protesti, već izmešteni skupovi opozicionih stranaka.

Da bi privukli pažnju i posetioce, ne održavaju se u salama, nego na otvorenom, nudeći neki nivo uzbuđenja, muzike i atmosfere ne bi li nekako dozvali interesovanje medija i javnosti.

Novi vid „nekorektnih“ protesta nastaviće sporadično da izbija, uprkos naporu političke klase da ga priguši i osujeti. Jer, jedno je pričati da smo svi građani i da nismo rođaci, ali drugo je kad nečiji otac ili majka umru od korone.

Jedno je zalagati se za korektnu neposlušnost, a drugo je kada unuka prebije policija. Kao što je i jedno kad pitamo ko je građanin koji nadzire situaciju sa vrha Novog dvora, a drugo kad pitamo čije je to brat.

Jedno je kad pričamo o Slobodanu Miloševiću i Petooktobarskom prevratu, a drugo kad znamo da je i Miloševićev brat bio stalni predstavnik Srbije u Moskvi i da su im roditelji izvršili samoubistvo.

Jedno je kad čitamo zapisnike sa suđenja za ubistvo Zorana Đinđića, a drugo kad znamo da je ta suđenja pratila majka Mila.

Dokle god se lažemo međusobno da nismo narod i da nas je više briga za sve druge nego što nam je stalo do samih sebe i svojih najbližih (nismo narod ni kada bivši građanski predsednik, poseti da izvinete „vukojebinu“ u Crnoj Gori iz koje potiče, a tamo ga hlebom dočeka strina) e pa, dotle su Vučić i ekipa sigurni.

Za građane oni imaju sve što im treba: izborne strategije, društvene teme, interesne nagodbe, lične nastupe, zajedničke projekte…

Za narod, e pa naroda je previše i previše je tu roda i rođaka, previše osećanja i povezanosti i svako o svakom previše zna… U narodu se zna čije dete nije moglo da se zaposli da bi bio primljen neko sa kvote SNS, kao što se zna ko i čime mora da leči ljude od kovida 19.

Zna se i koliko je biti građanin u Vučićevoj Srbiji samo prazno slovo na papiru, bio čovek politički korektan ili ne.

Zna se da čovek nije ni narod ni građanin već broj telefona koji će biti pozivan od sada, nadalje i ubuduće, kao sigurni glas SNS-a, ili pozivan preko društvenih mreža kao siguran opozicioni bojkot glas.

Zna se da su ideje slobode i jednakosti nestale u našoj vladajućoj klasi koja nam umesto toga poručuje da nismo rođaci i da nas ne prepoznaje.