Odakle dolazi novi vođa

Neće doći iz neke stranke, niti iz parlamenta.

O ovome prvome nas uči iskustvo, za ovo drugo se pobrinuo Vučić.

Pogledajmo ponovo iskustvo predsedničkih izbora 2017. Drugi po broju glasova, Saša Janković proglašen je kandidatom na osnovu naklonosti javnosti i na ideju TV zvezde Olje Bećković.

Nije došao iz politike (stranka, parlament) nego iz sfere vladinih nevladinih institucija kakvo je zvanje Zaštitnika građana. Trećeplasirani kandidat, onaj ko je zaista mogao da oduzme Vučiću pobedu u prvom krugu – Luka Maksimović, došao je pravo sa Fejsbuka.

Ali nije tek tako dolebdeo.

Ono što mu je pružilo pravu osnovu za kampanju bio je lokalni rezultat iz 2016. u Mladenovcu.

Tada je Maksimović uzeo 20 odsto odborničkih mesta i to je ono što je njegovom nastupu na mrežama dalo uverljivost.

Da li smo sada na lokalnim izborima 21. juna igde, u ikojoj opštini u Srbiji dobili neko slično uporište?

Makar neko koje bi maskiralo da je u igri kandidat jedne „stare“ petooktobarske stranke, kao u slučaju Miloša Jovanovića, predsednika DSS?

Jovanović je ne samo raspustio Metlu ili se to udruženje raspustilo samo, nego i pojedine odbore stranke.

Umesto da na tome što ima ljude u vojvođanskoj skupštini i pojedinim lokalnim, zida nastup, Jovanović želi da krene sasvim od početka, sa udruženjem Nacija i demokratija, da izbora 2020. nije ni bilo, niti mu treba to što je osvojio na njima.

Da li Boris Tadić može nošen grupom Oslobodimo Vračar da pokušava ponovo predsedničku trku?

A recimo, Đorđe Miketić i Srce grada na Starom gradu, ili je tu domet trka za gradonačelnika Beograda?

Ako nema spoja onog što ljudi uživo vide u svom okruženju sa onim što se može širiti preko društvenih mreža, onda je kampanja uzalud.

U tom smislu je Zdravko Ponoš iz Narodne stranke u pravu kad kaže, ako je bojkot to što su ljudi prihvatili, onda samo na tome može dalje i da se gradi nastup u predsedničkoj trci.

Glavno mesto gde bi nastup mogao da se izgradi jeste parlament, ali Vučić neće da rizikuje da mu se kao Šešelju dogodi Tomislav Nikolić.

Jer, kako god to sada izgledalo zvučalo, Nikolić je u svoje vreme bio jedan od najboljih parlamentaraca u Srbiji, ako ne i najbolji.

I to barem od zime 1996. i takozvanog „paralelnog parlamenta“ kada je predvodio protest radikalskih poslanika ispred Skupštine, zajedno sa poslanicima DS-a i SPO-a, među kojima je bila i Danica Drašković.

Zato su sadašnji mladi SNS poslanici odbrani tako da sami svojom pojavom skreću pažnju na sve drugo umesto da je pridobijaju za bilo šta što se tiče politike.

Uspešno su izveli grandiozno skretanje pažnje sa stanja u državnoj kasi, za koju se tvrdi da je u ogromnom manjku, raspravom o tome ko je izdajnička tajkunska đilasovska elita, a ko rodoljubivi vučićevski mučenički narod Srbije.

Uostalom, najjednostavniji trikovi uvek najjače deluju.

Žestina tog skretanja, ako je ikome bitna, svedoči i da postoji duboka strepnja u vladajućem establišmentu od nadolazeće svetske krize.

Jer, ne zaboravimo, kriza se uvek se svede na preraspodelu bogatstava, i to tako što bogati postaju još bogatiji, ali ne svi, a siromašni još siromašniji, uglavnom svi.