Sabor na Đurđevdan

Imali smo upornu kolonu šetača sa kamionom-ozvučenjem na čelu, maštovite pesme i parole. Imali smo studente koji se pridružuju i njihove profesore i akademske radnike koji pišu peticije i pisma podrške demonstriraju protiv vlasti. Imali smo mnoštvo sličnih detalja, čak i jednog Vuka u opoziciji, ali ne i leks specijalis i nekog međunarodnog zvaničnika koji bi kao Goznales nekada kod Miloševića došao kod Vučića. I dogovorio se sa njim kako da reši krizu, a da to rešenje ne bude na štetu opozicije, ali i da se ne promeni vlast.

Imali smo i odjek 9. marta 1991. kada je Boško Obradović 16. marta 2019. jurnuo kroz hodnike RTS-a. Istina, nije komandovao „juriš“ i nije bilo vodenog topa, ali je bilo hapšenja. Potom smo imali nešto nalik odjeku juna 1993. samo bez prebijanja bračnog para Drašković i sa mnogo kraćim zatvoreničkim stažom, za pritvorene. Detalj gotovo nov bio je protest đaka Filološke gimnazije, i taj momenat se pretvorio u odjek omladinskog Protesta protiv diktature 2017.

Ali potom smo imali odjek Petog oktobra, veliki miting svih mitinga 13. aprila, završen govorom Borisa Tadića i zviždanjem njemu kao bivšem predsedniku, umesto ulaska u već od strane naprednjaka, zaposednuti parlament.

Potom smo imali i odjek protesta iz 2016. odnosno godišnjicu noćnog rušenja u Savamali i pokušaj oživljavanja „Patkica“ građanskih pobunica. Potom, ponovo odjek petooktobarskih dešavanja – umesto štrajka rudara u Kolubari imamo štrajk glađu vlasnice jedne lokalne televizije. Trenutno, podizanjem šatora ispred sedišta predsednika u Pionirskom parku, dobili smo i odjek Vidovdanskog sabora iz 1992. samo bez ikakvih tadašnjih krupnih odrednica – proglašenje treće Jugoslavije i međunarodni embargo protiv nje.

Sada imamo samo Vučiće zamagljene polupretnje, da ćemo na Kosovu dobiti šta smo hteli, a hteli smo pogrešno. Ipak, iako Vučićevi kažu da su šatori u Pionirskom parku neslavan povratak ideji Saše Jankovića, koji je tridesetak puta odstojao na tom mestu sa pitanjem ko je ubio Olivera Ivanovića, ovaj sadašnji sabor opozicije na Đurđevdan više liči na jedan drugi odjek.

Na taj kada je Vučić u proleće 2011. sa hiljadu naprednjaka oko ponoći opkolio Predsedništvo dok je u njemu bio Tadić, a tadašnji lider SNS Tomislav Nikolić zanemoćao od štrajka glađu. Vučić je nakon vatrenog govora pozvao svoje da se mirno raziđu i više to nije ponovio. Jedan drugačiji odjek toga odigrao se ovog 17. marta, kada su demonstranti odustali od čekanja ispred Predsedništva, da bi se okupili pred policijskom stanicom.

Da li su se sad vratili na pravo mesto – na kiši, pod šatorima? Sve i da jesu, ovom protestu svih protesta sve vreme nešto nedostaje – a to je razumevanje zašto ljudi demonstriraju. Oni to rade zbog osećaja nepravde i neslobode i zato što se usuđuju da taj osećaj ispolje. Samo opozicija koja je u stanju da objavi podatke o zloupotrebama u vrhu vlasti, ne preuzimajući ih posredno sa istraživačkih portala, može demonstrantima da ulije stvarnu nadu da će doneti kakvu takvu pravdu. Sve ostalo su samo odjeci.