Treći mandat

Zašto treći ako je Vučić predsednik izabran na 5 godina tek od 2017?

Zato što ne treba da gledamo formalne političke okvire, koji su se učestalo menjali u ubrzanom istorijskom toku, nego stvarnu vlast.

Vučić je od 2012. do 2014. delio vlast sa delovima ekipe dotadašnjeg DOS-ovog režima, uključujući i Dačića, kao i sa izabranim predsednikom Nikolićem.

Do 2014. je Vučićeva vlast bila izvedena i posredovana, dakle klimava.

Tek je na izborima u martu 2014. koji su jedino radi tog cilja i bili raspisan, Vučić „dobio“ mandat kao premijer od naroda i ustoličio se.

Slično i Milošević je, ma kako se uzimalo da je zavladao Srbijom nakon te famozne Osme sednice 1986, delio vlast sa drugim jugoslovenskim vladarima, sve do 1992. i nastanaka SRJ kad postaje potpuno neprikosnoven.

Zato se 2000. praktično borio za treći mandat. Isto važi i za Tadića 2012, izabranog 2004, da bi neprikosnoven postao na polovini prvog mandata zahvaljujući Ustavu iz 2006. i odlasku Crne Gore.

Dakle, Vučić je u osetljivom razdoblju, ranjiviji nego ikad u prethodnih sedam godina, i zato je kao i pre sedam godina, u furioznoj kampanji, u kojoj pokušava da ponovi uspon iz 2013.

Iz tog razloga gledamo televizijska hapšenja, „izvođenje dokaza“ u Pinkovom TV programu, čak i isti policajac Bogdan Pušić svojim autoritetom treba da potvrdi verodostojnost priče o (Vučićevoj) borbi protiv kriminala.

A u priči ima mnogo „već viđenog“ što nas neminovno vodi ka zaključku da je „ekipa“ Vladimira Bebe Popovića, koja je radila i za Koštunicu, kreativni tim i sadašnje Vučićeve kampanje.

Šta bi bili ciljevi tog kreativnog tima na osnovu dosadašnjeg iskustva?

To je sklanjanje sa vidika doživljaja Vučića kao ucenjenog političara koji je pristao na ustupke u Beloj kući, kojima su Priština i Izrael dobili sve, a Beograd ništa.

Podsetimo, te 2013. potpisan je Briselski sporazum, sada Vašingtonski.

Posle Trampa, na vlast u Americi se vratila ista interesna grupa koja je vladala i 2013, što nije nebitno za naše stanje ovde.

Dalje, cilj je usmeravanje što jače paljbe „poništavanja“ ka onima koji su po Vučića najopasniji, a tu su neopredeljeni birači.

Oni su lančano vezani i za kolebljive unutar samog biračkog tela SNS-a, i svakako bi mogli da povuku i njih.

Neopredeljene treba ostaviti neodlučnima, iako vide da stvarnost nije u redu, iako osećaju nelagodu zbog nepravde i nepočinstava, iako nisu sigurni da Srbija ide u dobrom pravcu ili u katastrofu.

Takvima treba stalno nametati osećaj postiđenosti i toga da sa njima nije nešto u redu, a ne sa Vučićem.

Otuda onoliko pritiskanje ciframa, po kojima je Vučić na 60 odsto podrške, a rasuta opozicija zajedno nema ni 10 odsto. Otud i onoliko prljave i niske kampanje poništavanja u tabloidima protiv mogućih Vučićevih protivnika – radi držanja neopredeljenih što dalje od opozicije.

Sad, te neodlučne pridobiti jeste i teško i lako, zavisi ko treba da pridobija.

Najmanje su u pravu dugogodišnji članovi establišmenta poput Nenada Čanka, koji sada tvrde da bi 2000. Miloševića pobedio i „magarac“, toliko je ljudima tada prekipelo.

Jer, tada nisu stavili neku mazgu u ime DOS-a, nego su preklinjali Koštunicu da prihvati kandidaturu.

Kada je o preklinjanju reč, sada se to radi kako i dolikuje vremenu, preko Fejsbuka, gde već postoji organizovana grupa pratilaca, koja će valjda i zvanično pozvati vladiku Grigorija Durića da bude predsednički kandidat.

Ali, uniforma, makar bila i vladičanska, ne čini sama po sebi uspešnog takmaca Vučiću.

Setimo se, kako je prošao Dragan Šutanovac na beogradskim izborima 2018. sa „svojim“ penzionisanim generalima.