Điđili 1Foto: Radenko Topalović

Mikica je među uspaničenim kolegama delovao kao Branko Kockica među decom a staloženim pristupom svakom problemu činio je sidro, koje je sprečavalo da Burleska ne otplovi bestraga.

Skinuo sam vijetnamku, bacio je na patos u ćošak i seo za svoj sto. Izvadio sam telefon iz džepa. Još deset minuta ranije mi je stigla poruka, a on nije pustio ni zvuk. Prokleta raspala kanta.

„Hoću da sisam tvog slatkog điđilija.“

Bila je to načelnikova ćerka. Kad sam pročitao poruku malo mi se digao.

„E, zatvaramo broj večeras“, otkucao sam joj na brzinu.

„Onda kasnije večeras“, odgovorila je hitro.

„Ne, ko zna dokle ću da zaglavim. Ovih dana ćemo“, odgovorio sam.

„Je l’ ti to baš hoćeš da me naljutiš, dušice?“, napisala je u roku od pet sekundi, a ja sam zaključio kako bi ostaviti je bez odgovora bio najbolji odgovor.

Taman sam dohvatio miša, da odem malo na internet, kad mi je prišao Laći. Izvršni urednik oba časopisa. Svakog dana je nosio odelo, iako mu je bilo svega dvadeset tri godine. „Koleza, nije dobro…“, počeo je bojažljivo da pretura po papirčinama koje je nosio sa sobom. Spiskovi oglasa i planovi broja za oba časopisa. Prilikom završavanja januarsko-februarskih dvobroja, Laći je u jednom trenutku skinuo naočare i udario glavom o redakcijska vrata, na kojima je ostala rupa, da nas podseća na to u šta pravljenje časopisa ume da se pretvori.

„Ovi ništa nisu uradili?“, pitao sam i pokazao glavom ka stolu za kojim je sedela DTP sekcija. Kad su mi prvi put rekli DTP, ja sam rekao „aha“, jer nisam hteo da ispadnem glup, ali sam, usput, shvatio da su to foto-urednik, tehnički urednik i art direktor.

„Ništa“, zaključio je snuždeno.

Usred zatvaranja mog prvog broja, krajem oktobra, foto-urednica oba časopisa Milica, tehnički urednik oba časopisa Ratimir i art direktor Big Boja Radoš pozvali su me na razgovor u kafanu Logor, sto metara od redakcije. Rekli su da će, ako budu morali da sede u Burleski do tri ujutru kao što je to bio običaj kod prethodnog urednika, bojkotovati svaku moju odluku. Nije mi bilo jasno koji im je kurac, pošto smo se tek uhodavali, pa sam popizdeo i odgovorio im da sve to mogu da kažu i na redakcijskom sastanku, a ne u kafani. Dodao sam i kako sutra mogu da odem iz Big Boja, pošto sam u novinarstvo ionako zalutao. Demonstrativno sam otišao, a oni su, nepogođeni mojom reakcijom, ostali u Logoru da piju i puše.

Te februarske večeri bili smo odavno u tihom ratu i oni su čekali poslednji trenutak da počnu s prelamanjem stranica, iako su tekstovi već danima ležali na serveru.

„Dobro, boli me kurac“, rekao sam, a Laći je, skapiravši da će se kola slomiti na njemu i da će, zajedno sa ostalima, zaginuti do ko zna kad, duboko uzdahnuo i otišao za svoj sto, metar od mene. Tamo je dokrajčio limenku piva i odmah za njom otvorio novu.

(Odlomak iz romana „Urednik“, 2014)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari