Lud ko jarac

Nikad nisam bio tako blizu Švabi u ovom ratu, pa sam ih malo osmatrao.

Obični neki ljudi. Da nemaju uniforme, oružje i te lonce na glavama, dobro, neki su imali i kape, reko bi čovek šnajderi, šoferi, prodavci povrća.

Tako su se i ponašali. Bili su toliko usredsređeni na to da neko ne utekne, mnogo više nego pravi vojnik, da si mogao da ih proučavaš do najsitnijih detalja, kao koru od šumskog drveta.

Eto jednog sa naočarima, žmirka ko neka pizda. Gleda, čas u pušku, čas nama u noge.

Pa onda jedan s brčićima, hitlerovskim, samo plavim – i taj isto, čas u pušku, čas nama u noge.

Treći, sav se oznojio ispod šlema, brada nije ni počela da mu raste, kao da su ga izvukli iz školske klupe, pa bup, kod nas.

Gleda u prazno, usrao se kao grlica. Gola govna, takoreći. Gola govna će nas streljati.

U šupi dosta sveta. Nije bila sasvim puna, ali još pet ili šest grupa kao što je naša – i biće krcata.

Pričaju među sobom, lupetaju, neki veruju da su nas ovde zaista nabili da bi nam menjali ausvajse. Pošto sam bio potpuni neznanac među njima, koji su se uglavnom poznavali, odoh dublje, među ćutologe.

Delovali su kao da ovamo padoše s kruške, pa tako i ja, verovatno.

Odlučih da preuzmem inicijativu, ne zato što sam umislio da se možemo izbaviti, nego jer nisam podnosio taj osećaj potpunog predavanja sudbini, pa ‘ajde, makar da glumimo kako nešto, kao, planiramo.

„Braćo“, rekoh, a nekoliko njih me pogleda.

„Ima li među vama Kraljevih vojnika?“

Ćute.

„Ili komunista, možda? Slobodno guknite, zajedno se borimo protiv ovih… jebo sam im sestre, svima.“

Ćute, mada se nekolicina nasmeja na sestre.

„Bez brige, nisam provokator. Ja sam pešadijski poručnik Jugoslovenske vojske, Velislav Dragojević“, predstavih se vojnički. „U civilki sam, jer sam na tajnom zadatku, slučajno me skleptaše baš danas i baš ovde, serem mi se na sudbinu.“

Jedan se, napokon, izdvoji. Mlad, lep, zapuštene brade. U seljačkom odelu. Naš.

„A iz kog ste odreda, gospodine poručniče? Ja sam Ilić Boško, iz dobrovoljačkog odreda aleksinačkog, pod komandom majora Danila Vidojkovića.“

„Pa, otkud ovde, crni Bole“, nasmejah se. „I ti na tajnom zadatku?“

„Jok, gospodine poručniče. Poslao me ćale kod čiče, da mu pomognem oko grožđa. Kaže, prvo čiči da pomogneš, pa ratuj.“

Čiča, tako on zove svog strikana. Zamalo suza da mi pođe, ali se nisam dao.

„Ja sam iz mioničkog dobrovoljačkog odreda, pod komandom majora Ilić Dragoljuba zvanog Jarac. Valjevski korpus.“

„Pa vi još dalje zalutaste od mene“, nasmeja se Aleksinčanin. Nasmejah se i ja. „A što Jarac?“

„Pa, lud ko jarac, prosto. A tupav, samo nemoj da mu kažeš.“

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala 2“, ove godine u prodaji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.