Foto: Miroslav DragojevićProšlo proleće to nije bilo u stanju, jer su u martu i aprilu ljudi masovno umirali zbog odlaska drugih ljudi na skijanje u januaru i februaru, virus je i dalje bio lud i razigran, a mi pokušavali da sačuvamo glave na ramenima.
Uz to, baš u ovo doba prošle godine došle su vakcine, pa smo vreme provodili svađajući se sa komšijama i prijateljima, ko je gluplji, oni, jer se nisu vakcinisali ili mi koji jesmo.
Ovo proleće je, već, drugačije.
U Ukrajini besni rat, u kom učestvuje skoro ceo svet.
Iako nije baš sasvim, virus kao da je nestao.
Sad nam je frka od atomskih bombi i (ne)stručnog ruskog granatiranja ukrajinskih nuklearnih elektrana.
A i liči, majku mu, na proleće, 2020.
Izađeš na terasu, nebo plavo, sunce sija, drveće procvetalo, mačke se biju, divlji golubovi svijaju gnezda, a mi, kao zadnji smradovi, ćutimo u neustavnom vanrednom stanju.
Starcima se gazi po osnovnim ljudskim pravima potpunom zabranom izlaska, a ostalima je uveden policijski čas od pet popodne.
Tu i tamo poneka maskirana starica oprezno mili ulicom.
Sedam u kola, idem u kupovinu namirnica.
Nosim rukavice, masku i sprej.
Ispred hipermarketa su redovi, zato se snabdevam u malim lokalnim prodavnicama.
Uskoro će i tamo biti redovi.
Oko nas sve buja, a mi crkavamo kao zadnje pizde, jer je tako odlučio jedan kriminalac.
Curi snimak kako pandur šamara osobu koja se usudila da izađe napolje posle mraka.
Umire ovaj.
Umire onaj.
Nije toliko strašno, kako će biti kad nas ista ta vlast izloži na milost i nemilost virusu, ali tih dana deluje strašno.
Sve to zajedno – redovi, pandurska kola, koja špartaju gore dole, jureći babe i dede, bezbrižne mačke i vrapci, starci, koji gvire iza zavesa, u proleće koje im je oduzeto.
Jedno od poslednjih u njihovim životima.
Koje poniženje.
Kakva bruka.
Osobito se sećam izlazaka na terasu.
Bili su baš super, naročito kada je, negde u ovo vreme, granulo sunce.
Pažljivo sam posmatrao pustu ulicu i ponašanje vegetacije.
Jedno drvo je upadljivo kasnilo sa cvetanjem.
Posle nekoliko nedelja i ono je počelo.
Bršljan na zidu kuće preko puta – kakva veličanstvena pojava.
Sa kevom se viđam pod maskama, u hodniku ispred njenog stana, na razdaljini od tri metra.
Ona nije neposlušna penzionerka, ide u kupovinu kada je predviđeno – petkom u četiri izjutra.
O virusu se još ništa pouzdano ne zna, osim da pobi silne Italijane, polako prelazi na Špance, pa na ostatak sveta.
O virusu smo u narednih godinu i po dana saznali sve iz prve ruke, jer pobi silne nam poznanike, rođake i prijatelje.
O nama smo tog proleća, 2020, takođe saznali sve iz prve ruke.
Iz proleća 2022 to se baš bolno vidi. Stojim na terasi i posmatram starice, koje nose maske i izbezumljeno se osvrću kad čuju zvuk automobila.
Pazite za koga ćete glasati u nedelju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
