Ratni dnevnik Ćacija Turšije

Ja samo slušam naređenja i toliko sam u tome dobar da sam počeo da se pitam jesam li ja uopšte ćaci, ako sam ovako efikasan. Predsednik mi se ušunjao jedne noći u šator, postavio me u krilo i pitao ‘Jel znaš šta je Rajhstag?’ Rekao sam da nemam pojma, a on je rekao ‘E, sad ćeš ti da budeš Rajhstag, moram nečim da pokrijem šverc kokaina i prodaju municije Ukrajincima’.

Onda je izdao naređenje da sa nekoliko momaka koje je pažljivo odabrao, odem u neki grad, on je rekao, čini mi se, studentski grad. Nikada nisam čuo za taj grad, od gradova znam samo Doboj, Beograd i Ćacilend. E, kaže, idite tamo, a druga grupa će da se postara za ostalo. Zavrtelo mi se u glavi od toga koliko je ovaj plan komplikovan, pa sam zamolio za pojašnjenje.

‘Jel se sećaš kako si se prevrtao po hitnoj pomoći, kad ste tukli onoga iz Kreni-promeni? E, tako će biti i sad, samo malo drugačije’. Trebalo mi je neko vreme da se prisetim o čemu predsednik govori, jer ja obično zaboravim sve po isteku petnaest minuta predviđenih za pamćenje stvari. Onda su mene i te momke stavili u neka kola i odvezli nas iz Ćacilenda.

Vozili su nas dugo, dugo, možda i celih petnaest minuta, da bi nas dovezli do tog ‘studentskog’ grada. Dragi dnevniče, ja u jezivijem gradu nikada nisam bio. Ušli smo bez pasoške kontrole, a tamo – sve sami fašisti blokaderi nacisti teroristi. Bilo je i puno devojaka, što me je naročito uplašilo. Drali su se toliko da me je odmah zabolela glava. Vikali su mi da vratim konju glavu i uopšte mi nije jasno kako su za to mogli da saznaju, kada niko osim mene i konja nije bio prisutan.

Ušli smo u neki objekat nepoznate namene, izvadio sam telefon i snimao ih, jer to uvek radim kad se uplašim. Onda je stiglo naređenje da krenemo odatle, što me je načisto zbunilo, jer tek što smo došli. Kako smo izašli, upao sam u ono stanje kad ne znam ko sam, šta sam i gde sam, intenzitet spoljnih uticaja bio je previše intenzivan za mene.

Odjednom, našao sam se u urgentnom, pored dr Smrta, koji me je smestio u jako udobna kolica. Obećao je da mogu da ih zadržim, ako budem novinarima govorio ono što mi se govori u slušalicu, koju su mi instalirali u jedno od ušesa. Ujutru sam se opet video sa predsednikom, koji je nešto pričao za Instagram, a posetila me i osoba koja se predstavila kao Čale Brnaba. Od Čaleta Brnabe sam se naročito uplašio. Počeo sam da plačem, a on mi je rek’o ‘Nemoj da plačeš, bio si super’.

Dragi dnevniče, jedva čekam novu akciju.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.