Foto: Radenko TopalovićKad se samo setim entuzijazma pre beogradskih izbora, u zimu, 2018. Mislili smo, sprečićemo izgradnju „Beograda na vodi“, tačnije, mislili smo da nećemo ni morati da sprečavamo izgradnju „Beograda na vodi“. Ona odvratna zgradurina, koja danas po mraku, na ostatke logora „Staro sajmište“ baca svetlo koje podseća na ustaški amblem, biće početak i kraj tog projekta.
Ma kakva „Kula Beograd“, nema teorije da se to digne. Niti novi most. Niti onolike zgradurine, sa makete nad kojom su se nadvijali tvorci naše propasti, dok su ih slikali novinarski poltroni. Ma kakav metro, kakvi bakrači. Tih dana, najviše nas je bolela pevajuća fontana na Slaviji. Sećam se da noćima nisam mogao da zaspim, besan jer nismo uspeli da sprečimo da nastane to ruglo, sa pripadajućom asfaltnom strminom, kraj predratnih kuća, kojih danas više nema.
Nenad Kulačin i ja snimili smo nekoliko kratkih video spotova, u znak podrške tadašnjoj, a na žalost i sadašnjoj opoziciji, u kojima smo pokušali da upozorimo beogradske glasače na to šta će se desiti ako naprednjaci ostvare ono čime nam prete.
Opozicija je pukla, a naprednjaci su izvršili više nego što su pretili. Danas je „Beograd na vodi“ realnost, metastazirani geto, čedo organizovanog kriminala, koje mutira u svim pravcima, dojeno prljavim novcem.
Pomenuta maketa je, naravno, bila samo plod mašte kriminalaca koji su upropastili Beograd. Ono što je izraslo mnogo je jezivije i od makete i od naših najstrašnijih košmara. Istina, naprednjaci još uvek nisu počeli sa izgradnjom metro stanice u makiškoj šikari, ali biće i to, ukoliko ih nešto ne spreči. Ne mogu više da govorim „neko“, jer „neko“ je kod nas trenutno „niko i ništa“, stoga nešto, neka viša sila, koja će se iznenada pojaviti i prekinuti dalje širenje mafijaškog građevinskog kopileta.
Kada danas, izdaleka, preko taksi kamera posmatram neprestane saobraćajne gužve u mom rodnom gradu, osetim kako mi srce zaigra kada ugledam kolaps na Slaviji. Osećam nostalgiju, ne više za Slavijom na kojoj su me roditelji prvi put u životu vodili u bioskop, da gledamo „Vruć vetar“, niti za Slavijom na kojoj su mogli da se kupe dobri stripovi i solidne knjige, dok se čeka trola.
Puca me nostalgija za vremenima kada je fontana na Slaviji bila jedino sranje koje je naprednjačka mafija priredila Beogradu.
Pre sedam godina, nova kaldrma u Skadarliji, Slavija i jedna zgrada u BGH2O bili su naši najveći problemi. Bilo je to i doba pre orkestriranih kampanja i neprekidnih pretnji smrću, ne samo meni, već svima, bilo je to vreme vožnji u Šabac i nazad, na snimanje DLZ, vreme poleta i nade, da će užas, koji je tada trajao već nepodnošljivih pet godina ubrzo biti gotov.
Toliko dugo gorimo u paklu, da su uspomene na isti taj pakao postale romantične.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
