Streljanje Marka Vidojkovića

Vulkanizer, istetovirani grmalj, pitao me je:

„Kako ide, komšo?“.

„Evo, ide nekako.“

„Slušam te kako laješ, alal vera. Sila si.“

„Hvala. Došao sam da menjamo gume, eno letnjih na zadnjem sedištu.“

„Nema frke. Biće gotovo dok tri dobre ribe prođu ulicom, he-he.“

Dizalicom je podigao kola i počeo da odvrće šrafove na prednjem desnom točku. Dohvatio sam telefon. Sto dvadeset lajkova na sliku mog poslednjeg romana u rudniku gvožđa u australijskoj pustinji, a ispod komentar: Jebem ti mater šiptarsku, neokupani narkomane. Odjednom, neko mi je stavio ruku na rame. Žgoljav tip sede kose, malo stariji od mene, sa snajperskom puškom u ruci.

„Izvolite, gospodine.“

„Valjda se sećaš da sam ti napisao kako zaslužuješ da završiš kao Đinđić, jer si molio Bajdena da pomogne u rušenju Vučića, za Novu godinu, u onim izdajničkim novinama.“

„Sećam se. Možda se i ti sećaš da sam ti rekao da nemaš predstavu zašto je Đinđić zapravo ubijen.“

„Veleizdaja je veleizdaja. Zaslužuješ smrtnu kaznu.“

„Kakva veleizdaja, ja sam pisac. Uostalom, apel stranom predsedniku za pomoć spada u diplomatiju, a ne u veleizdaju.“

Za to vreme majstor je završio sa prvim točkom, pa je prešao na zadnji desni.

„Au, komšo, ova felna ti nije ni za šta. Ako hoćeš, imam odličnu polovnu za tri soma, sa ugradnjom.“

„Može, samo ne znam da li ću biti živ da ti platim.“

„Ja ću ti je staviti, pa ako ne budeš živ, vratiću staru, šta mi teško.“

„Dosta priče“, prekinuo nas je tip sa snajperskom puškom. „Da pređemo na streljanje.“

„Hoćeš možda da se malo odmaknem, da odem recimo preko puta? Sramota je da me ubijaš snajperom iz neposredne blizine.“

„Snajper je samo simbol, zbog Đinđića. Klekni tu i ruke na potiljak. Ubiću te srebreničkim stilom.“

Kleknuo sam na trotoar, a vulkanizer se pobunio: „Komšo, okreni se ka ulici, leba ti. Isprskaćete mi celu radnju.“

„Okreni se ka ulici“, složio se tip. „A ti, majstore, daj ove crne kese da prostremo ispred njega, biće krvi na sve strane.“

„Evo“, rekao je majstor i dobacio mu kese.

„Komšija“, obratio sam se majstoru, „naći ćeš u mom džepu novčanik, uzmi odatle lovu za zamenu guma.“

„Dogovoreno, komšo“, odgovorio je vulkanizer, koji je, budući da smo stajali kraj gepeka, prešao na prednji levi točak.

„Dobro, ajde, klekni napokon, pa da te ucmekam“, naredio mi je tip s puškom.

„Važi“, rekao sam, spustio se na kolena i stavio ruke na potiljak. Poslednje što sam video bio je visoki jablan, na čijim su granama stajale dve vrane. Poslednje što sam čuo bilo je repetiranje puške.

(Odlomak iz teksta „Komšija, opet vas kolju?“, iz zbirke „Povrede na radu“, 2024.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.