Streljanje u Šumaricama

Zagrme ponovo. I opet. I još jedared. Pu, majku ti jebem, uplaših se i više nego streljanja. Kako bljesnu nova munja, tako umalo oslepeh, te pokrih oči.

Nastade tajac. Krenuše ljudi da beže.

I naši i Švabe. Iz oblaka izleteše neki, kao, tenkovi, samo bez cevki, brzinom, pa, jebem li ga, velikom brzinom.

Izbrojah ih deset samo zdesna, a kad počeše da bljuju vatru, nabih glavu u onu travu, zemlju, rosu i krv i zamalo se usrah, a nisam ništa jeo čitava tri dana.

Gvirnuh levo, a kapetan Makanjić leži potrbuške i drhti.

U daljini, iza njega, iste ovakve oklopne zveri bljuju vatru.

Kad kažem bljuju vatru, ne mislim stvarno vatru, nešto bljuju, nije vatra, al’ kao da je vatra, crveno, crvenije od sunca u suton, šara po poljani i šišti, dreči, nikada nisam čuo takav zvuk, rmbe, rmbe, kra, kra, rke, rke i baš kad pomislih da ću poludeti od buke, ona stade.

Švabi pored mene, umesto glave osta krvava fleka.

Okretoh se. Švabama iza takođe.

Niko glavu više nema.

Taoci leže, usrali se od straha, ali svi su živi.

***
Ne izdržah, pa stavih ruku na vozilo. Metal, hrapav i topao, možda i nije metal.

Začu se zujanje i ja se odmakoh dva koraka. Na vrh tenka otvori se okrugli poklopac i odatle proviri ćoškasta glava, jake vilice i snažnog vrata, na kom beše iscrtana golema crvena petokraka.

Izdignu se rukama i očas posla skoči pred nas.

I ovaj kao od brega odvaljen. Kapetan, kojeg okarakterisah kao konjinu, je u odnosu na ove ratnike bio kao grana u odnosu na stablo, eto toliki su bili. O sebi da ne govorim.

„Drugovi“, graknu taj drugi promuklim glasom, „regrutovani ste u novoosnovanu Šumaričku partizansku diviziju. Ti, brko, kao zamenik komandira, a ti matori, kao politički komesar.“

„Ovaj… gospodine…“, zamucah.

„Druže“, prekide me.

„Druže, kako politički komesar, pa ja nisam čak ni komunista.“

„Evo, upravo smo te svečano učlanili u Partiju“, reče podrugljivo, a krakati poče da se smeje. Počeh i ja da se smejem, prvo na silu, pa od straha, a kad sam zaključio da smo najverovatnije ipak streljani, pa se sad nalazimo u paklu, jer smo sarađivali s komunistima, počeh da se smejem kao lud na brašno.

„E pa, dobro, onda“, zaključih, a sam sa sobom skontah da sam izgubio petlju da radim bilo šta osim da ih slepo slušam. Kapetan Makanjić se drugačije poneo.

„Gospodo… drugovi…“, reče, „pre svega, hvala vam što ste nas spasili sigurne smrti. Hvala vam i na pozicijama koje ste nam upravo dodelili, ali, moram da pitam… ko ste vi?“

„Ja sam potpukovnik Rambo“, reče krakati, „a ovo je pukovnik Mićko. Mi smo pripadnici partizanskog odreda Mirko Šipka.“

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala 2“, u prodaji ove godine)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.