Pod ljotićevskom komandom

Mogao sam sve to lepo da uočim i pored toga što sam bio na čelu kolone, jer ljotićevci nisu marili za disciplinu u stroju. Mogao si da se osvrneš i sto puta, mogao si i unatraške da ideš, sve dok si išao putem, niko ti ne bi kenjao.

Tek ako bi se neko odgegao u stranu, usledilo bi dranje, cokula u dupe, a Ciganima kundak u glavu.

Sunce se već pomalo nakrivilo ka zapadu, nebo beše plavo, vazduh topao, oko četiri iza podneva, cenim.

„A kuda idemo?“, pitah mladog ljotićevca desno od mene, koji mi se učinio podesnim za razgovor.

Kapa mu je stajala pravo, odelo uredno, opasači ispravni, puška o ramenu po propisu, verovatno je uoči rata bio redov u vojsci, pa ga je ćale ili neki drugi govnar, poslao kod ovih.

„Lična dokumenta treba da vam se zamene“, reče, ne pogledavši me.

„Koje lična dokumenta, pa ja i nisam odavde. Ja ću moja da zamenim u Valjevu.“

Ćuti, dečko. Vrana se dere s jednog drveta. Otkud vrana, usred bela dana, pizda joj materina.

„Šta hoće ta četnička vucibatina?“, dotrča otpozadi onaj što me munuo kundakom.

„Pita kuda idemo, gospodine potporučniče“, odgovori momak i dalje gledajući vojnički, ispred sebe.

„Idemo kod tvoje mame!“, dreknu mi taj govnar u lice i poče se grohotom smejati. Dva ljotićevca se priključiše smejanju, pa čak i nekoliko Cigana, koji su, valjda, mislili da će im to doneti neku milost.

„Na streljanje, znači“, uzvratih mu strogo, „pošto mi je majka mrtva. Gospodine potporučniče.“

Ovaj proguta knedlu, pa mi pogleda u čizme.

„A koji si ti gospodin, je li?“

„Pešadijski poručnik Jugoslovenske kraljevske vojske, Dragojević“, predstavih se i pogledah ga popreko.

„Evo, sad ću da se userem“, zareža i pljunu ispred sebe. „Sa crvenim đavolom tikve sadite. Zajebavate se sa najvećom vojnom silom na svetu, majmuni. Da mi je znati zašto.“

„Za Kralja i otadžbinu“, uzvratih.

„Sa komuncima, a? Mudro. Vođa vam je glup ko kurac. Kurvanje po Parizu nije isto što i ratovanje. Onaj koji vam ga je uvalio, zajebao je i vas i Kralja i otadžbinu.“

Tu se razgovor završio, jer potporučnik ode nazad, da opomene nekolicinu Cigana, koji počeše nečemu da se kikoću.

„Tišina, stoko!“, izdra se, a oni mu se izviniše.

Kroz nekih pola sata stigosmo do topovskih šupa u Šumaricama.

Eto i Švaba. Gomila Švaba. Svuda okolo.

Na obližnjim uzvišenjima uočih dva puškomitraljeza, što je značilo da se živi otuda nećemo izvući. Bile su četiri šupe, a ispred redovi talaca, a oko njih još Švaba, s uperenim oružjem. Koga tu sve nije bilo. Staro, mlado, otmeno, ofucano, brkato, bradato, ćosavo.

Podsetiše me na jabuke, hoću da kažem, kao da je neko došao do drveta na kom rastu ljudi, pa obrao sve.

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala 2“, ove godine u prodaji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.