Težak dan za Makrona

„Paraziti?! Okrećite avion, jebe mi se za sahranu!“ „Smirite se, gospodine predsedniče, nisu opasni. Pa to su strvinari, oni jedu leš. Opasni su samo po one koji na lešu žive.“ Pripremili su predsednikovi saradnici brdo ugovora da ih odmah po sletanju na francuski aerodrom u Beogradu potpiše sa parazitima koji privremeno upravljaju lešom Srbije. „Teška je to bagra“, brifovali su Makrona, „danas im ne uvalite ugovor, sutra će Kinezi. Zato smo sastavili ugovore o svemu čega smo mogli da se setimo a da u Srbiji još daje znake života. Ukupno dvadeset i dva.“

Stoga je na aerodrom Beograd, u vlasništvu francuske kompanije Vensi, a koji greškom neki i dalje zovu „Nikola Tesla“, doleteo prvo avion sa francuskom ekonomskom delegacijom. Neobično lepe plave boje je nebo ovog leša, mislio je Makron, gledajući u nebesa umesto u odvratnog žvalavog đavola, predvodnika strvinarskih bandi, koji ga je dočekao. I livade, gle kako su zelene, da li je moguće da je ova zemlja mrtva? A onda se setio da svakog mrtvaca valja našminkati.

Da, zaključi u sebi francuski predsednik, možda je nebo plavo, ali ko zna kolika je zagađenost. Gospode, nadam se samo da nismo zaboravili da ponesemo svoju klopu i piće. O ne, gluten, uspaničio se, ugledavši dvoje malih zombija sa pogačom dobrodošlice u rukama. Onda su ga odvezli na Novi Beograd, u zgradu odavno pokojnog Saveznog izvršnog veća Jugoslavije, da u četiri oka diktatoru kaže da se ni slučajno ne zajebava sa Kinezima ili Rusima, da reši Kosovo juče i da odmah plati ono na šta se obavezao ugovorima koje je upravo potpisao. Zauzvrat, Makron će se praviti da opozicija ne postoji.

Onda je na konferenciji za novinare bio prinuđen da sluša očigledno s uma skrenulog diktatora, u sebi neprekidno ponavljajući: „Dvadeset dva ugovora, dvadeset dva ugovora, ili dvadeset jedan, više i ne znam, toliko je ovde odvratno.“ Onda ga odvedoše do Spomenika zahvalnosti Francuskoj, za koji su mu pripadnici tajne službe rekli kako su ga, po nalogu diktatora, horde vandala išarale sprejovima jer nije bio zadovoljan mestom na kom je stajao jesenas u Parizu, zajedno sa ostalim potomcima austrougarskih vojnika.

Mon Dieu, kakav bilmez, jadna pokojnica, razmišljao je Makron. Onda je počeo da čita oproštajni govor na srpskom, na šta su horde zombija reagovale radosno, jer koja budala još govori srpski.

(Odlomak iz teksta „Makron došao na sahranu Srbije“ iz 17. jula, 2019. Knjiga „Povrede na radu“ od danas u prodaji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.