Tramvaj 1Foto: Radenko Topalović

Bilo je to prekjuče. Drugari iz srednje i ja našli smo se u ugostiteljskom objektu kafanskog tipa, što znači da kolumnu pišem mamuran, te se nadam da će joj lektori posvetiti posebnu pažnju.

Seli smo u osam, a već u devet i dvadeset konobar nas je sa žaljenjem obavestio da smo popili svu raspoloživu rakiju, pa smo prešli na lozu, posle čega se, zna se, prelazi na patos.

Uvidevši da mi izgovaranje slova i reči ide kao Ani Brnabić, da mi je odabir reči u rečenici gori od Šapićevog, te da urličem više nego što je pristojno i za praznu kafanu, rešio sam da se koliko-toliko dostojanstveno povučem.

Prvi sam pao. Ostali su me zajebavali. Izašao sam napolje, na vetar i mrak. Mašem svakom automobilu, jer mi se od svakog čini da je taksi.

Nijedan nije bio taksi, odnosno jedan je bio ,a zašto mi nije stao, nije mi bilo sasvim jasno.

Utom, eto tramvaja. Pogodila me srednjoškolska munja, a iznenadna misao „Idi tramvajem“ gurnula me je na ulicu, do sredine, tamo gde tramvaj otvara i zatvara vrata.

Tramvaj mi je zatvorio vrata ispred nosa, a pošto sam dreknuo „Ej!“, prednja vrata su se otvorila i ja sam ušao u carstvo rasklimatanog mraka. Zahvalio sam se vozaču. Nisam platio kartu, mada sam hteo.

Čuo sam, došavši nazad u Beograd da vožnja gradskim košta pedeset dinara sat i po. Tamo odakle sam došao, vožnja tramvajem plaća se tri evra jedan sat.

Jesu tamo tramvaji novi, dolaze u minut, blješte kao svemirski brod, ali meni je sasvim lepo legao i ovaj, više puta prefarban, od moje rane osnovne, kada je pušten na šine.

Mislio sam da će biti mesta da se sedne. Nije.

Zbog mraka koji je u tramvaju vladao, činilo se kao da na sedištima sede crne i sive voštane figure. Klateći se u ritmu kojim nas je tramvaj drmusao, nisu čak gledale ni u mobilne telefone.

Okrenuo sam im leđa. Kapuljaču nisam skidao. Izvadio sam mobilni, slikao pustu ulicu kojom je tramvaj jurio i tresao se toliko da sam u nekim trenucima morao i sa obe ruke da se držim, da ne bih pao.

Da, bilo je tako i zbog rakije. Odjednom, brže nego što sam očekivao, eto moje stanice. Izašao sam. Vozio sam se tramvajem u Beogradu. Znam kako to može da zvuči, ali meni zvuči super.

Istrčao sam na vetar, pa kroz zgrade uleteo u park. Pevao sam, priznajem. Ne sećam se šta. Od jedne kućice ostala je rupčaga u kojoj će iznići nova ružna zgrada. Ni to me nije smorilo.

Otpevao sam nešto i toj rupi, kunem vam se, ne sećam se šta. Nadao sam se mačijem dočeku, ali u ulici sam naleteo samo na pogrbljenu utvaru u crnom. Pa, dobro. Sutra će mačka.

Preksutra ko zna šta. Možda opet tramvaj. Ako se opet olešim. Bilo je dobro, kad se sve sabere, sada me boli glava i moram hitno u klonju.

Najpre još jednu rečenicu da napišem, jer vidim da mi nedostaje teksta, a priču o tramvaju završio sam u prethodnom pasusu. Sad je gotova i kolumna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari