Kakve ti bljuvotine gledaš 1Foto: Radenko Topalović

Izašao sam iz stana, došao do lifta i čuo otključavanje vrata u dnu hodnika. Bila je to Cekićka, SPS-ovka. starija od potopa.

„Marko…“, zamjaukala je iz mraka svog stana.

„Dobar dan.“

„Nisam te odavno videla, a sad sam čula kako izlaziš, pa sam otvorila vrata, da ti se javim.“

Dobro, bar nije krila da špijunira. Uzvratio sam joj osmehom, no to joj nije bilo dovoljno.

„Pa, kako si, šta radiš? Čitala sam onaj tekst što si napisao u novinama, o mladima, i nije mi se svidelo to što…“

„Jako žurim, gospođo. Doviđenja“, rekao sam, pošto me je lift spasao dolaskom.

„I dalje gospođica!“, zakreštala je i dodala: „Dobro, ispričaću ti kad se vidimo sledeći put. A sećam te se, još otkako ste se doselili. Imao si belu bundicu i plavu kapicu…“

Lift je krenuo i ja sam čvrsto rešio da ubuduće koristim stepenice. Odvezao sam se do Burleske. Prošao sam prvo kroz redakciju La Mode. Tamo je atmosfera bila kao usred epidemije smrtonosnog virusa. Glava nabijenih u monitore, meni nepoznate žene sedele su i ćutale. Čulo se jedino kuckanje po tastaturama.

„Dobar dan!“, javio sam im se, a dve su mi odgovorile nerazumljivim tihim njakanjem. Ostale su se pretvarale da me ne čuju. Otišao sam zatim u redakciju Džentlmena, gde su Mili i Andrija sedeli za Andrijinim stolom i gledali porniće. Mikica je čitao Politiku, a Milanče je, sa slušalicama na ušima, u fotošopu smanjivao bulju nekakvoj sisatoj nakazi.

„Jebote, kakve ti bljuvotine gledaš!“, bunio se Mili, piljeći u Andrijin monitor.

„Čemu služe pornići nego da gledaš ono što u životu nemaš baš često prilike da radiš?“, odgovorio mu je ovaj, ozareno gledajući u komp. Odatle se čulo vrištanje, kao da nekog kolju.

„Ej, dođi! Moraš da vidiš ovo“, rekao mi je Mili.

„Ne moram“, odgovorio sam i otišao u Big Boj. Tamo nije bilo nikog. Seo sam za svoj računar i upitao se da li bih bio u stanju da i u Burleski pišem novi roman. Kada ne bi bilo lektorke, bih. Sledećeg trenutka u redakciju je uleteo Mateo s obe ruke u gipsu.

„Otkud ti?!“, iznenadio se, na srpskom.

„Čuvam redakciju, vidiš da nema nikog“, odgovorio sam mu, na srpskom. „Šta ti se desilo?“

„Pao z motora u zubotu, razjebo ze zkroz“, odgovorio mi je, a ja sam osetio nalet sreće koji nisam mogao da sakrijem. „Ne raduj se, kaco!“

„Ne radujem se, setio sam se jednog vica. Pa, ko sad ide u Ameriku sa mnom?“, pitao sam.

„Gde je Laći?“, pitao je nadrkano.

„Je l’ ide i on ili idem sam? Ili ipak ideš ti?“, podjebavao sam ga.

„Ma, puši kaco, de puta madre“, odgovorio mi je, otvorio nogom vrata i izleteo napolje. Jedno vreme uživao sam u pogledu kroz prozor na plavo nebo, a onda mi je stigla poruka od Jane.

„Ti si najsmrdljivije govno koje je iko ikada israo.“

(Odlomak iz romana „Urednik“, 2014)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari