I told you so, didn’t I?

Pobednik se znao unapred. Da li su protivnici vlasti postigli bolji ili gori rezultat, apsolutno je nebitno. Vlast ostaje u rukama dosadašnjih vlastodržaca. I nema izgleda da će se promeniti čak i da cela Srbija glasa protiv njih.

Kažu da lokalni izbori nisu za poređivanje s parlamentarnim.

I da i ne.

Da, zato što su lokalni izbori jasna poruka šta čeka opoziciju na nacionalnim izborima. Kakav tretman, kakva atmosfera. I kakvi metodi.

Ne, zato što bi motivacija birača trebalo da bude drugačija. Pogotovu u gradovima.

Nema uličnog pritiska, nema uzdrmanosti vlasti. Primenili su taman onoliko terora nad građanima koliko je bilo potrebno. U skladu sa (ne)raspoloženjem birača prema njima. Tamo gde je otpor bio žešći i nasilje je bilo surovije.

Tamo gde su glasači bili pasivniji i represija je bila odgovarajuća.

Definitivno, rezultati tek održanih lokalnih izbora deluju ohrabrujuće. Preko 40% podrške opozicionarima svakako zvuči dobro. Očigledno su studenti probudili Srbiju, predstavili se kao ozbiljan politički subjekt i pokazali režimu rivalski potencijal. Gotovo ravnopravan.

Na prvi pogled, reklo bi se da nije loše. Mada, ostaje nepobitna činjenica da je vladajuća partija zadržala vlast u svih deset opština u kojima je bilo onog što se u Srbiji naziva izborima. Podsećanja radi, istovetno se dogodilo i u prethodna dva ciklusa lokalnih izbora. Tako je bilo i tako je od 2012. Vladajući monolit nije narušen.

Nijedna cigla iz tog režimskog bedema nije izmaknuta. Neokrnjena vlast nastavlja svojim putem. Putem vođenja Srbije u propast i tiraniju. U besmisao. Ćorsokak.

Lepo zvuči kad se kaže kako će opštinske skupštine sad biti posve različite s različitim odnosom snaga i različitom klimom. Lepo zvuči, ama ništa ne menja.

Videli smo brutalniju represiju i drastičnije zloupotrebe nego ikad ranije. Već viđeno, samo još gore. Nema granica režimskoj strahovladi. Namerno se stvara stanje u kom se kod ljudi bude intimidacija, nesigurnost, bojazan. Tako se u Srbiji pobeđuje i čuva vlast.

Jasno je da u fer izbornim uslovima režim nema većinu. Jasno je i to da se od negdašnje masovnosti malo šta zadržalo.

Režim vlada nasiljem i parama.

Sredstvima na svom raspolaganju.

Međutim, postavlja se suštinsko pitanje. A to je pitanje ovo: Može li se uopšte ova vlast promeniti na izborima? Drugim rečima, hoće li vlast pristati na odstupanje i ako bi bila poražena? Da li će dozvoliti gubitak vlasti?

E tu smo sad. Na klizavom terenu ocene o karakteru ovdašnjeg državnopravnog sistema.

Pogledaj veliku sliku, poštovani čitaoče. I stavi ove tzv. izbore u ukupan politički kontekst.

Policija je potpuno potčinjena vladajućoj partiji i njenom kolovođi. To u stvari više i nije policija, već pretorijanska garda u bespogovornoj partijskoj službi. Celokupno pravosuđe, i sudstvo i tužilaštvo, takođe je stavljeno pod totalnu kontrolu vlasti. I oni što se još jogune ubrzo će biti pripitomljeni. Mediji su njihovi glasnogovornici. I propagandisti.

Sledi odsutan udar na univerzitet. Taj bastion opozicionarstva i izvor studentskog pokreta mora biti neutralisan. I onemogućen. Pretvoren u puko oruđe u rukama vlastodržaca. Već je počelo. Koliko će još dugo opstati ova šačica slobodnih glasova u javnom prostoru? I na njihovom ukidanju se predano radi.

Manimo se iluzija. I infantilnog optimizma. Manimo se samoobmanjivanja i ulepšavanja realnosti. Od toga koristi nema. Niti će je biti.

Ponavljam, ko zna koji put, jedini način suprotstavljanja ovoj vlasti jeste masovan protest građana. Miting od 15. marta prošle godine uzdrmao ga je u temelju. Izazvao paniku u njegovim redovima, saterao ga uza zid. Nisu znali ni gde će, ni kud će, ni šta će. Tri stotine hiljada pobunjenog naroda, to je nezaustavljiva lavina. To je snaga koju nijedna vlast ne može izdržati. Ni zadržati.

Prelaskom na polje izbora i kampanja, studentski pokret se odrekao svoje autentičnosti. Svoje originalnosti. Svoje jedinstvenosti. Postao je jedan od činilaca na političkoj sceni zemlje. Brojan, popularan, dominantan, ali ipak politički činilac.

Učesnik u institucionalnom okviru, uz prihvatanje propisanih pravila i procedura.

Kardinalna greška. Naravno, po mom sudu.

Jer ne mislim da se ovde radi o izbornom rezultatu. Radi se o temeljnom preobražaju Srbije. Ovako će u ovih nekoliko opština stvarnost ostati nepromenjena. Depresivna činjenica, što se mene tiče. Veoma depresivna.

Mučan je utisak posle onog od prošle nedelje. I gorak ukus u ustima. U šta smo se, kao narod, izmetnuli? Sve one siledžije, huligani i batinaši su deo ovog naroda. I oni što plaćaju i oni što su plaćeni isto tako. I naprednjaci su naši sunarodnici. I oni koji u nečasnim rabotama učestvuju i bave se svakojakim prljavštinama. Nažalost i na
sramotu, to smo mi. Ili malo ublaženije, i to smo mi.

Iskeženo lice Srbije. Najružnije. Razularenost i vulgarnost. Izobličene fizionomije.

Ruglo.

Koliko li su razočarani oni među strancima što su naklonjeni Srbima? Kako li seire srpski nedobronamernici kad vide ovo?

Zapitamo li se? Primećujemo li? Smeta li nam? Ili nam je ravno do Kosova?

Možda je upravo ovo naš izbor. Izbor bez izbora. Izbor mimo izbora. Život mimo civilizovanosti. Iz očaja.

Podeljeni smo. Presečeni napola. Daj bože da je napola. Deli nas vizija zemlje u kojoj živimo. Deli nas doživljaj Srbije.

Deli nas hijerarhija vrednosti. Deli nas odnos prema sebi. Jedni se ne libe svakog zla, svakog prekršaja i svakog ogrešenja, ne bi li zadržali vlast. Po svaku cenu.

Drugi se ne odriču svog dostojanstva. Ne bave se niskostima. Ne prihvataju režimske privilegije. Protive se zato što veruju u ideal demokratije, čovečnosti, učtivosti, razumevanja i tolerantnosti. Milosrđa i samilosti.

Zasad prednjače oni prvi. Uspeli su da ovim drugim nametnu svoj pogled na svet.

Svoj primitivizam i svoje nasilništvo. Najstrašnije od svega je to što ih nije briga kakvo im je ponašanje. Šta sebi dozvoljavaju. Do koje prizemnosti se mogu srozati.

Odsustvo stida je najjači dokaz bestijalnosti. I takvi se u srpske grudi busaju. O srpskim interesima govore. A pojma ni o čemu nemaju. A predstavljaju se najvećim patriotama. Srpstvo im se meri crvenim novčanicama. I tuđom nesrećom. I to smo mi, rekoh.

Pišem ove redove zato što volim ovu zemlju. I volim ovaj narod. Zato što mi je mrska ova naša nacionalna bruka. I ljudi što nas neprestano brukaju.

Ovaj režim nije nepobediv. Nesmenjiv jeste. Skoro nesmenjiv.

Može li iko zamisliti izborni rasplet u kom naprednjaci i njihov prvi čovek priznaju poraz i svojevoljno predaju vlast svojim protivnicima?

Po prirodi sam skeptik, ali verujem u demokratsku Srbiju. Umivenu i čistu. Evropsku.

Uspešnu i poštenu.

Verovatno je neću dočekati. Biće, znamů

Jednog lepog dana.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.