Pobeda, nema druge! Pa posle, kom opanci, kom obojci

Sigurno je jedno. Biće potrebno mnogo napora i mnogo upornosti kako bi se dočekao kraj. I novi početak. Pred nama je „aždaja od devet glava“, jedna struktura vlasti, jedan režim, poredak. Hobotnica. Oktopus. S više dugačkih i zloslutnih pipaka.

Nije mali broj moćnika čiji interesi direktno zavise od vladajuće nomenklature i njene partije. To su koncentrični krugovi profita i uticaja u kojima se, videli smo po izjavi samog predsednika, zgrću milioni. Obaranje ovakvog monolitnog sistema podrazumeva tešku, beskompromisnu i smišljenu akciju. Lako biti neće.

Ohrabruje pobuna srpske mladeži. I ohrabruje i raduje. Mislili su da su je preparirali, uspavali, demotivisali. Mislili su da ih ne interesuje svet oko njih, politika i uslovi u kojima žive. Nisu im poučne bile tromesečne demonstracije pre četvrt veka, nije im poučna bila studentska blokada beogradskog rektorata pre neku godinu. Nisu ništa naučili ni iz nedavnog otpora na Fakultetu političkih nauka povodom izbora dekana. Mislili su da kontrolišu sve i svakog. Da imaju infiltrirane ljude, agente, doušnike među univerzitetskom omladinom. Svuda i na svakom mestu. Da su uspostavili apsolutnu kontrolu. Kakva greška! kakva zabluda! Koliko pogrešna procena!

Nije im se podigla samo studentarija. Podigli su im se i srednjoškolci. Krčag ide na vodu dok se ne razbije. A ovaj njihov izgleda da je ozbiljno napukao. Kako boli kad sin ustane protiv oca. Kći protiv matere. Sledeća generacija protiv vlastodržaca. Boli, pa razvaljuje. Znaju đaci ovdašnji šta neće i šta ne valja. Znaju šta im se ne sviđa i u čemu im se ne živi. Znaju li šta hoće? Ako oni i ne znaju, trebalo bi stariji da znaju. Znaju li?

Smeju li silom na klince? Sila, očito, više ne funkcioniše. Ni policijska, ni uličarska. LJudi su pobedili strah. Sad će da podmićuju, nude i vabe. Sad će da dele šakom i kapom. Da se ulaguju i laskaju. Nisko da niže biti ne može. Prozirno i odvratno. Fuj!

Možda, u nekom budućem momentu, i padne vidljiv deo ove vlasti. Možda čak i prvi čovek ove države. Možda, jednog jutra u cik zore, u njegovu spavaću sobu ukorače oni što ga čuvaju i kažu ono čuveno: „Predsedniče, pođite s nama. Gotovo je“. Nije nemogućno. Nije ni nerealno. Ali, šta posle toga? Možda vladajuća partija bude razvlašćena, možda se raspadne ili podeli u nekoliko strančica i siđe s glavne pozornice. Možda poneko i završi krivičnim gonjenjem i zatvorskom kaznom. Možda…

Ali, kako zaustaviti sve one što su, u međuvremenu, ogromno bogatstvo stekli, što dobijaju najvrednije poslove u ovoj zemlji, bave se najlukrativnijim delatnostima? Kako njima oduzeti privilegije na koje su navikli i za koje su uvereni da im pripadaju? Kako uspostaviti zakonitost, red i javnost u radu? Kako vratiti istinsku demokratiju, kako dostići neophodnu meru tolerantnosti i uzajamnog poverenja u opštem građanstvu?

Pred tom dilemom su se svojevremeno našli petooktobarci. Pred bedemom formalno pobeđenih. Svoju nepokolebljivost Zoran Đinđić je platio glavom. Sistem ga je ubio. Naposletku je pobedio kompromis. Došlo je do srastanja miloševićevskog i dosovskog. Zato su rezultati bili toliko loši, a demokratska vlast toliko neubedljiva.

S kim, to jest čime, protiv „aždaje od devet glava“? S policijom, pravosuđem i ljudima koji su verno služili aktuelne vlastodršce? Kojim autoritetom izvršiti lustraciju i na kog bi se (sve) ona primenila i kakvim postupkom? Ko bi taj postupak sprovodio?

Znam, poštovani čitaoče, reći ćeš mi gde si požurio, Protiću. Gde ćeš pred rudu? Polako, korak po korak. Još ih nismo srušili s vlasti, a ti već o problemima posle toga. Čekni malo. Prvi korak prvo. Za kasnije ćemo videti kad dođe vreme.

U pravu si, poštovani čitaoče. Treba ih smeniti, a to nije nimalo jednostavan zadatak. Uz to, prilično je neizvestan. Iskustvo me uči da treba imati pripremljen plan za dan posle. Za „6. oktobar“. Da nam se ne bi dogodilo isto ili slično kao onomad. Velika pitanja što pritiskaju Srbiju decenijama neće nestati. Ostaće nama u amanet. A mi, šta ćemo raditi? Šta ćemo preduzeti? Kakve ćemo odluke doneti? Možemo li se oko tih najkrupnijih pitanja dogovoriti i nastupiti jedinstveno? Evropa. Kosovo, Bosna, region…

Nesumnjivo je sledeće. Ova vlast svojevoljno odstupiti neće. Boriće se svim silama i svim sredstvima. Sila i moć, to su njeni argumenti. Plus manipulacija i obmana, naravno. Napisah prošle subote. Sad ponavljam. Nije zgoreg. Pritisak mora biti konstantan i masovan. Mora se širiti u svim pravcima i ka svim stranama. Mora zahvatiti što veći broj ljudi i što veći deo Srbije. Završni čin bi morao biti generalni štrajk. To ih jedino može nadjačati i privoleti na abdikaciju.

Blagotvorno bi bilo kad bi se ova politička kriza rešila fer i poštenim izborima u normalnoj atmosferi i civilizovanom dijalogu. Nažalost, takav razvoj događaja, mada poželjan, nije zamisliv. Kod nas se vlast, osvajanje i gubljenje vlasti, doživljava poput rata na život i smrt, poput borbe za opstanak ili nestanak. Opaka bolest od koje naši vlastodršci poboljevaju desetinama godina. Za njih je vlast kiseonik koji udišu, vazduh bez kog bi se ugušili i umrli. Za njih je neprihvatljiv ma koji scenario u kom bi oni bili razvlašćeni i ražalovani, makar devet desetina naroda bilo protiv njih. To predstavlja veliku teškoću i veliku komplikaciju. Kojim načinom ih ubediti, ili naterati, na povlačenje i silazak?

A srpskim akademcima i gimnazijalcima, jedno veliko bravo! Deca onih iz 1996/97. idu stopama svojih roditelja. Ako i oni istraju osamdeset osam dana, imamo se čemu nadati. Ako opozicija (opet) ne padne na ispitu. Ako se protestu pridruže prosvetari, poljoprivrednici i svi ostali. Ako policija odbije poslušnost. Ako se vojska konačno oglasi. Ako…

Moramo verovati u pobedu. U bolju Srbiju. U normalnost i boljitak. U odsutan iskorak i svetliju sutrašnjicu. U demokratiju, individualnu slobodu i ograničenu vlast. U poštovanje Ustava i zakona. U fer-plej i ravnopravnost u političkoj utakmici. U odgovornost i čestitost.

Mladima je definitivno prekipelo. Valjda je i starijima. Valjda je i većini. Valjda ćemo ovog puta biti istinski pobednici. Zarad sebe samih. Valjda je dosta bilo ove spirale destruktivnosti i propadanja. Valjda je kucnuo čas istine.

Nada umire poslednja. Zato, u pobedu junaci i junakinje! U pobedu! Druge nema! Pa posle, kom opanci, kom obojci.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.